РТВ Теорија и пракса

je da je Drugi program televizije uvek bio mesto gde se nešto eksperimentisalo, iz prostog razloga što je bilo i mesto-rezervat koje je bilo manje gledano. U tom smislu tu su Ijudi imali i nekakve, čini mi se, veće slobode. Ali, s druge strane, pozicija televizije u našem društvu je, čini mi se, specifična. Zbog toga Sto u odnosu, recimo na kinematografiju, na bioskopsku dvoranu, na druge oblike komuniciranja, televizija ima jedan specifičan položaj jer je materijalno bezbedna. Hoču time da kažem: eksperiment na televiziji ne znači materijalni rizik, Eksperiment u kinematografiji znači. Ako vi napravite film koji je avangardan, a neče da ga gledaju Ijudi, vi ste doživeli neuspeh. Međutim, televizija se u našim uslovima, übirajući pretplatu unapred, ne izlaže materijalnom riziku. Ona ima isključivo politički rizik. Eksperiment na televiziji je uvek politički rizik, bilo da je to emisija o Kosovu, bilo rokenrol ili sa Oliverom Mandičem. Prema tome, od televizijske administracije, od njene kreativnosti, u stvari, zavisi i položaj avangarde na televiziji. Ja tu imam neka iskustva. U našoj situaciji, gde ne postoje art-bioskopi, televizija je u jednoj fazi odigrala ulogu art-bioskopa u društvu koje je filmski bilo i ovako i onako obrazovano. Zato smo na Drugom programu pre sedam-osam godina svesno išli na program art-bisokopa. Doduše, i FEST se tada pojavio i najavangardnije filmove smo stavili u udarne filmske termine. Pokazalo se da su otpori bivali sve manji i da je ipak široko gledalište prihvatilo tu programsku politiku kao otvaranje prostora ka nekim informacijama. Dakle, u društvu kao što je naše, gde televizija nije komercijalna, gde uloga avangarde nije elitizam, nego naprotiv, otvaranje i osvajanje novih prostora, čini mi se da je dragoceno iskustvo našeg medija upravo u tome što dozvoljava da na jedan paradoksalan način bude art-bioskop. To, mislim, nije u nekim drugim društvenim sistemima. Ako govorimo o avangardnim kretanjima u našoj televiziji mi ih možemo, po mom mišljenju, pratiti na dva plana: na planu informacije i na planu umetničkog izraza. Ako je reč o informaciji, ta informatičnost je kod nas bila dosta dogmatična To mi svi znamo - dugo godina je bila dogmatična. Kao po zakonu o spojenim sudovima, možemo reči, ukoliko su informativne emisije na televiziji dogmatičnije, utoliko je veći otpor i prema eksperimentu u umetničkim emisijama. Jedno sa drugim je, svakako, povezano. Međutim, ja lično mislim da u informaciji, uz sve ove društvene procese koji nesumnjivo odreduju i ono što se događa na televiziji, neke pojave treba spomenuti i o njima razmišljati.

24