РТВ Теорија и пракса

način obeležavanja, koji je po svrsi sličan ivičnom broju (fusnumeri) kod filma - dovešče übrzo do, rekli bismo, revolucionamih promena u procesu i postnpcima elektronske postprodukcije, jer če omogučiti koriščenje tehnike savremenih računskih mašina. Vremenski kod je odmah po uvođenju omogučio otklanjanje ranije uočenih nedostataka jer se pomoču njega precizno upravlja radom elektronskog editora na mašini za snimanje odnosno montaža, i kontroliše transport trake na svim mašinama uključenim u postprodukcioni proces. Sve magnetne trake koje su se koristile, morale su da imaju usnimljeni vremenski kod i to celom dužinom snimljenog materijaia. Svaki magnetoskop koji je bio uključen u proces, posedovao je svoju kompjutersko-upravljačku jedinicu - programer. Programeri su, u ovoj fazi razvoja, mogli da pamte samo jedan rez, ali se on mogao uraditi sa preciznošču jedne slike. Fiksno usnimljen kod na traci omogučio je takvu kontrolu transportnog sistema da je sada postalo ostvarljivo nalaženje velikom brzinom tražene scene, odnosno tačke reza, kao i precizno parkiranje traka na svim mašinama, pre započinjanja montažnog ciklusa. Od posebne je važnosti da je sada postala mogučna potpuna međusobna sinhronizacija svih mašina što je, kako čemo kasnije videti, olakšalo izvođenje izvesnih montažnih zahvata. Naravno, sada uopšte nije predstavljalo problem ni višestruko proveravanje i pomernje mesta montažnog vezivanja. Ovi prvi sistemi za montažu uz pomoč programera obuhvatali su obično tri mašine od kojih su dve bile za reprodukciju, a jedna za snimanje - montažu. Još pre pojave vremenskog koda, elektronska postprodukcija je težila da obuhvati što veči broj postupaka i procesa, pa se sve više udaljavala od prvobitne elektronske montaže koja je podrazumevala jednostavno spajanje nekoliko dužih raskadriranih sekvenci. Več je poiava editeca onemogućiia da se pri ponavljanju reza na istoj tačci u toku snimanja „uživo”, obrišu završni delovi prethodne scene, a upotreba

155