РТВ Теорија и пракса

A.Š.: Možda je i najlakše i najbrže baš tako snimiti, montirati ispričati novost sa sastanka? V.L.: Ljudi u redakciji nisu vaspitavani da stvari vide drugačije od onih koji su ovde več dvadeset godina. Nedavno smo primili pripravnike. Oni več na isti način misle i rade. Potpuno se isto ponašaju kao stariji. Niti oni sami nešto istražuju, niti im iko pokazuje kako bi moglo da se radi drugačije. A.Š.; Beogradska hronika je, ipak, malo izišla iz šablona. V.L.: Da, to je pomalo opuštena emisija. Ljudi vole da gledaju lu vrstu programa A.Š.: Pratiš već dve decenije razvoj televizije i dokumentamog filma, pa kao čovek koji poznaje tu istoriju, možda možeš da sagledaš i budućnost. Šta misliš, u kom pravcu će se razvijati televizija? Kako mi se čini, tvoje mišljenje bi bilo: vratiti se pravoj televiziji - direktnom prenosu? V.L.: Apsolutno. I to u raznim vidovima i u svim oblastima, kao što je panel-diskusija, razgovor o problemima koji tište Ijude, da čovek može da se obrati televiziji i uključi se u program. Budučnost televizije je direktna komunikacija u kojoj gledalac može da pita voditelja, reditelja, novinara - da interveniše... Vrlo brzo če doči vreme kada če se program odvijati u dvosmemoj komunikaciji. A.Š.: O torne se mnogo govori. Nije li to, ipak, utopija, jer zamisli kakvo je gledalište i kako različite osobe čine auditorij, a kolika je TV ekipa? Ljudi sa televizije će uvek biti u prilici da odgovore na pitanja koja im najviše odgovaraju, a prećutaće ona na koja im nije zgodno da odgovore. V.L.: To je stvar demokratizacije društva. Mi smo lakvo društvo da se svako pitanje sme izgovoriti. Imali smo već emisije tog lipa. One su vrlo dobro funkcionisale: Kino-oko, Porota... Ali, pre svega direktan prenos iz sveta, ta istovremenost i saznanje da prisustvujerno trenutku

181