РТВ Теорија и пракса

AŠ.: Da li smatrate da je televizija privilegija, monopol Ijvdi koji rade na njoj ili je demokratska tribina? J.Š.: Odmah ču vam izneti podatak: u prošloj godini 40 000 Ijudi su bili spoljni saradnici, što znači da su neko svoje znanje, iskustvo angažovanje dali u radio-televizijske programe, a to dovoljno govori da Televizija nije zatvorena. Ali, onda bi bilo normalno da broj Ijudi u stalnom radnom odnosu opada. Kod nas honorarci teže da pređu u stalne, stalni iz saradnika u urednike. Nama nikada neče biti dovoljno Ijudi i nikada dovoljno novca. A.Š.: Kako se dolazi na Televiziju? Neki slikari, književnici, novokomponovani pevači uvek nalaze mesta na Televiziji, neki drugi ne... J.Š.: Voleo bih da se jednom o tome povede razgovor, da to ti Ijudi kažu, u jednom demokratskom razgovoru, kao što mi to tražimo od političara, od direktora. Ali, toliko naivan nisam da poverujem u mogučnost takvog razgovora. Kad bi oni progovorili... Ono na čemu mi insistiramo da bismo unapredili odnose u društvu... gledaoci nam vračaju, pa nas recimo pitaju: šta je uticalo da se na programu pojavi serija Kamiondžije? Trebalo bi da jedan književnik objasni kako to da se prikaz svake njegove knjige pojavi na Televiziji, a o knjizi nekog drugog pisca nikada se ne govori. To je isto tako reklama kao i kada peva Lepa Brena ili Miroslav Ilič. Još uvek nismo došli do toga šta je vredno, a šta ne. A.Š.: Teško bi bilo uspostaviti princip procene vrednosti umetničkog dela u trenutku kada se ono pojavljuje. To je ipak lično mišljenje kritičara, pojedinca, čoveka koji se time bavi. J.Š.; To mi se sviđa, ako je lična procena, ako nije neka druga procena. A.Š.: Šta bi bila neka druga procena? J.Š.: Ako govorimo o raznim vezicama i raznim vezama, klanovima, ako govorimo o raznim afinitetima na raznim osnovama, ako govorimo da postoji čaršija, da postoji

215