РТВ Теорија и пракса

MILAN KOVAČEVIĆ VEČNI tv putnik

Рпл put sam gledao televiziju 1948. godine na Olimpijskim igrama. Bio sam član naše novinarske ekipe i Englezi su vršili prenos, a mi smo u Olimpijskom selu pratili program. To je bio prvi televizijski prenos na svetu. Bili smo prilično zapanjeni i sećam se da sam tada mislio da neću doživeti da u Jugoslaviji vidim televiziju. Pretpostavljao sam da je tako daleko i nedostižno kao što i sada ne očekujem da ćemo putovati па Mesec. Ili da pošaljemo nekog iz Jugoslavije na Mesec, tehnički to je izuzetno teško za jednu zemlju kao što je Jugoslavija, tako sam pretpostavljao da mi televiziju nećemo doživeti za narednih 30-40 godina. Ali, samo deset godina posle toga ja sam radio na televiziji. Televizijase, znači, bržerazvijalaod svih mojih predvidanja. Možda se sećaš da je neko 1960. ili 59. došao iz Amerike i rekao kako tamo postoji sprava koja može da snimi i odmah emituje. Nisam mogao da verujem. Za godinu ili dve, mi smo takvu spravu već imali. Sećam se i jednog slučaja sa Olimpijskih igara u Rimu 1960. godine, Trebalo je da odaberem šta će prenostiti jugoslovenska televizija. Bio sam tada jedini iskusan sportski TV novinar u Jugoslaviji. Tako je pored nekih naziva sportskih grana, recimo plivanja, pisalo i АМРЕХ. Nisam znao šta je to. Prevmuo sam sve rečnike i enciklopedije od engleskih do latinskih da pronađem što to znači. Onda sam shvatio da je to valjda ono što mi zovemo magnetoskop sprava koja snima, nazvana po ftrmi koja je proizvodi. Sada i mi imamo te kamere. Neko hitno ode na aerodrom. Snimi i odmah emituje. Televizijska tehnika brže se razvijala nego što se moglo pretpostaviti. Prevazišla je sva moja očekivanja. Tada nisam pretpostavljao da ću gledati televiziju u boji, a kamoli i raditi.

177

DOGAĐAJI