РТВ Теорија и пракса

Ika daje Kiki parče hartije i olovku Kika piše. Sad pred sudom saslušavaju Savićevu ženu

SAVIĆ; I ja sam ruglo na takav način, druže sudija... Ali kakva je da je, ona je meni vršila nužni smeštaj... A ja da mogu, ja bih je digo pod zemljom, pa da nikome ne bode oči. KIKA: Je Г mogu, Iko, ja sad da idem?... IKA: Pričekaj, treba još nešto da ti kažem. SAVIĆ: Ja sam radim, a imam dvoje dece... Stan mi niko ne da... Ženu neće da mi prime u službu zato što je nepismena... A znam i ja šta je lepo, nisam skot!... I ja bih da se ruše te straćare i šupe!... Al’ da se oni mučenici iznutra ture u komforL. Pa da vidiš kako bismo svi zajedno mšili i pevajućiL. IKA: Drži, Kiko, zapiši. KIKA; Šta? IKA: Zapiši: Stojanka Pantelić... SAVIĆKA; A ja ako sam nepismena, ja valjda opet imam pravo da živim... A ako sam zaostala, ja dajem pristanak da se uznapredim... A ja ne mogu ništa da uspem, recimo, kad mene niko neće da prihvati... A nema ko da me pogura... IKA; Neko od njenih javiće se telefonom... KIKA: Neko od ove Stojanke Pantelić? SUDIJA: To nije predmet rasprave, drugarice Savić, ali ipak ću vam reći.

140