РТВ Теорија и пракса

Ujak Leiba sedi na klupi kraj svoje seoske kučice. Jezero. Njegove kćeri pasu kao crvene krave... Ja sam mali. Glas obojeni: Ljubičasti ovan sa zečjim ušima lagano počinje da se njiše. Dva tamnocrvena krila izleću kroz zeleno lišče iz njegovih sapi. List se otkida sa drveta nad suncem i svetlosti je manje. Životinja gleda nekud daleko ispred sebe, izvan prostora u kome se nalaze boje. Autoportret-starac: Dugačke sveče svetle iz daljine... Evo ih, već su na putu, te sveče bele, tako prave, mole se i preklinju. Stotine sveča gori u sanducima punim zemlje kao plameni zumbuli. One rastu i bukte. Lica, brade, bele mrlje jedna do druge stoje, sede ili su presamičene... Tata je sav u belom... Njegovo lice je nešto žuče nego inače. Mrkoružičasto posle suza... Glas hez boje: Crno i sivo Tišina. Noč. Led.

(Violina utihne lagano, žuta boja sve glasnija) (Nov zvučni prostor) (Žuto i dva crvena tona prestaju. Tišina) (Dva kratka dramatična udarca bez odjeka) (Užasan prasak, kratko) (Bez odjeka. Ništa) (Opet ništa)

209