РТВ Теорија и пракса

njegovim ostvarenjem. U toj simfoniji Šostakovič duhovito citira teme Rosinija i Vagnera, ali i autocitira temu iz svoje Sedme simfonije, zvane „lenjingradske”, da bi ostvario monumentalnu simfonijsku siiku u širokom rasponu od tamne elegičnosti do bujne veseiosti, aii uvek sa neprikrivenim akcentima nemira. Dirigent Martin Fišer-Diskau realizovao je sa Simfonijskim orkestrom Radio-televizije Ljubljana jednu uzornu interpretaciju poslednje Šostakovičeve simfonije. Bilo je to veče primernog simfonijskog muziciranja. Simfoničari Ijubljanske radio-televizije ostvarili su zavidan interpretativni nivo, inače redak na koncertima naših orkestara. Treba istači i inventivnu stilizaciju programa, koja je donela zanimljiv spoj kiasičnog i savremenog. KAD ISTORIJA OŽIVI Svakako da je bio veliki problem monumentalnu Šekspirovu hroniku Henri IV, koja nije ništa drugo do niz slika iz engleske istorije iz razdoblja između 1402, i 1413, sažeti i priiagoditi za izvođenje na radiju, U tome su adaptator teksta, Miodrag Đukič, i reditelj Boda Markovič potpuno uspeli. Dva dela opsežne scenske hronike, sa ukupno deset činova, sveli su na dve radio-emisije 10 koje ukupno ne traju ni dva časa, a da, pri tom, nimalo ne oštete celovitost dramskog kazivanja velikog pisca. Tako je pred slušaocima, u reljefnoj radiofonskoj projekciji, prodefilovala velika galerija likova kraljeva i plemiča, ali i Ijudi iz naroda, okupljenih oko legendarnog Falstafa. Reditelj Boda Marković insistirao je na übrzanoj dinamici nizanja dramskih siika, pa je izvođenje na radiju imalo obeiežje filmskog smenjivanja događaja. Pri tom su scene sukoba i okršaja imale potreban dramski naboj, a humorističke, one sa Falstafom, zračiie su punom životnosti. Sve je to biio uokvireno probranim tonskim efektima (mrmor golubova, kreket

10 Drugi program Radio-Beograda, serija Dramska klasika 26. IV i 3. V 1988.

17