РТВ Теорија и пракса

Kuda ide radio-refjja kod nas i u svetu? Radiofonska režija koja u najosetljivijim uslovima studijskog oblikovanja ostvaruje zvučni kontakt ne može biti nebrižljiva prema kvalitetu i uslovima slušanja. Zato u budućnosti treba da se pobrine za obezbeđivanje ravnopravnih zvučno-prostomih uslova za izvođenje (emitovanje) emisija kakve zahteva i pri samom studijskom nastajanju. U tom pravcu mislim da pred radiofonskom dramaturgijom i režijom stoji još veliko područje neotkrivenih mogućnosti i da će se u budućnosti tek na tom prostora ravnopravno konstituisati u odnosu prema drugim, starijim umetnostima. Osnovna preokupacija budućnosti ovog područja trebalo bi da bude uklanjanje onoga što sprečava efikasnu komrmikaciju, sprečavanje nadglašavanja „čujnog", ođnosno ukianjanje razloga za sve što ovu eminentnu slušnu vrstu čini nečujnom u totalnom radiofonskom programu. U ovoj vezi vidim mnogo mogućnosti u povezivanju umetničkog stvaralaštva dramske vrste s metodom autodokumentarnosti. U oblikovanju zvučnih prizora kao neke vrste zvučnih dokumenata oblikovanih na osnovu dramaturgije dokumenarnosti. Znači: više nije dovoljno da se određena radio-đrama odvija kao dramaturški zasnovano nizanje slušnih prizora, odnosno kao drama slušnog. Treba je oblikovati tako da slušni fragmenti ove drame sadrže u sebi elemente autokomentara, da o sebi govore na način autodokumentarnosti, tj. da postupci izvedbe istovremeno impliciraju postupke zvučne rekonstrakcije događaja (kako i zašto je nastajao onako kako je nastao). To bih nazvao posredovanjem optike, odnosno polazišta zvučnog materijala iznutra (ne radi se više sarao o nizanju različito oblikovanih zvučnih slika) s obzirom na redosled prizora i prostornih poprišta drame. Celovitu igru pored dramske napetosti mora povezivati i napetost obiikovnog materijala (zvučnog). Tako će slušalac lakše rekonstruisati dubinski prostor emisije

200