РТВ Теорија и пракса

privatizovati, kako se zakonski štiti cena i osujećuje obezvređivanje svojine). Kod nas je npr. krajem decembra 1990. godine bilo pokušaja da se jednostavnom odlukom Skupštine društveno preduzeće RTB transformiše u javno preduzeće (što obezbeđuje državnu kontrolu kao i u mnogim drugim oblastima). Promena vlasništva kod nas i inače nije dovoljno regulisana pa su dobrodošla upozorenja na staru praksu nacionalizacije, eksproprijacije i sl.-dok se u razvijenim tržišnim ekonomijama radi o kupovini, raspolaganju akcijama, koncesijama na javnu upotrebu itd. Izabrao sam francuski primer jer se čini najrazvijeniji kod transformacije vlasništva u radio-difuziji. Tamo se zakonom određuju rokovi, trajanje licitacije, pravo na kupovinu - 10% se, recimo, nudi zaposlenima u RD, 50% mogu da dobiju privatne grupe koje su organizovane i nude određeni koncept, tačno je rečeno da stranci mogu da ulažu samo 5%, u određenom procentu se javnost poziva na štednju za te svrhe itd. Posebno je pitanje čije je to vlasništvo u oblasti RD, svi ti predajnici, studijska i ostala tehnika, zgrade, vozni park i sl. Ko je u njih ulagao desetine godina (koliko država a koliko pretplatnici i zaposleni), kojim aktom promeniti oblik vlasništva i da li u svim njegovim domenima? Kako razlikovati svojinu od prava korišćenja (što je ponegde i važnije)? Suštinu budućeg zakona o radio-difuziji vidim upravo u tome da se obezbedi razvojni i demokratski princip korišćenja tog ograničenog RD resursa i to pod dobro regulisanim uslovima (floskula o deregulaciji ovde ne pomaže nego je prašina u oči „svim fizičkim i pravnim licima” iz člana l. Zakona o javnom informisanju). Da ne bude kao sa ranijim ustavnim pravom na rad u situaciji kada se jedva nalazi posao a za njega jedva prima plata. U oblasti štampanc reči to je, ipak, drugačiji (rekao bih: i rešiv) problem. Bez biižih određenja pravo na ovu delatnost se neće moći obezbediti čak i u slučaju da imate kapital jer vam niko neće tako jednostavno ustupiti na raspolaganjc rcsurse

15