РТВ Теорија и пракса

samosvojne umetnosti, posebne vrste antropologije, epistemologije, ontologije i nadasve scenske nauke. Ko je mogao ili ko bi mogao okupiti u nekoj instituciji ovakav tim istraživača? Mogao je onaj ko je godinama posvećen ovom poslu. ili. bolje rečeno. onaj ko je duboko i nadasve kompetentan da vodi ovakav projekal. Valja napomenuti da ovaj posao obavlja estetićar režije, inače, i sam reditelj. ali i učenik Venstena, koji je, pored dvanaest svojih knjiga, sa prof. dr Dušanom Rnjakom priredio davne 1976. godine „Estetiku modernog teatra“, čime je neizmerno zadužio mnoge posvećenike pozorišta, a u prilog tome govori i podatak da se od tada do danas niko od domaćih autora nije ponovo bavio filozofijom umetnosti pozorišta. bez obzira na sva zbivanja i izazove koje su pozorište i društvo u mterakciji doživljavali u ovom periodu. na ovom prostoru. Uzimajući u obzir činjenicu da je „pozorište umetnost čoveka čovekom za čoveka't znači, pun antropološki krug, kao i polazišnu tačku da je predstava ono što deluje, daje celina sa publikom, i da je onakva kako deluje, autor izdvaja i nudi na upitnost rediteljima suštinske elemente režije: - režiju kao proces, - rediteljsko-glumačku saradnju, - rediteljske ličnosti i pojave. - osobenosti jugoslovenske dramske režije, - propedeutiku režije, i - naučno istraživanje režije. Stvaraoci i reditelji su u procesu koji vodi ka istom cilju, iako je

sam proces za svakog različit. Odgovore treba potražiti u sebi, kroz samoanalizu svog stvaralaštva, duboko i iskreno, potom pokušati definisati svoju umetnost. i time otkriti tajne sopstvene laboratorije. Odgovori dati u ..Rečniku dramske režije", bez obzira na različitost stavova u prilozimaj čine svojevrsni sistem, koji već sada defmiše. ili je na najboljem putu da odgonetne, bitne delove tog sistema: strukturu, oznake i glavne elemente rediteljske umetnosti. Dobijeni rezultat deluje vrednije od bilo kakve defmicije ove umetnosti, naprosto zato što sva složenost ovog fenomena može stati i u bilo kakvu definiciju, i zato što sami umetnici imaju tendenciju da sruše defmiciju čim im se ukaže mogućnost. To im je naprosto izazov: režije nema bez igre, nema je bez sopstvenog sna, nema je bez često duboko podsvesnog odnosa prema stvarnosti. S druge strane, sama režija teži da proširi percepciju sveta. Umetnost pomera granice realnosti iz potrebe da barem dovede u neravnotežu ravnodušnost „svakodnevnog života". Polazeći od premise dr Klajna da se rediteljsko, kao i svako drugo iskustvo, stiče pre svega radom ali da ni veliki talenat, odnosno kreativnost, ne čini izlišnim teorijsko znanje, kao i od stava da se teorija i praksa stalno dopunjuju i prožimaju, utičući jedna na drugu u sudbinskoj povezanosti, prof. Lazić, uz pomenutu dobru volju najznačajnijih jugoslovenskih reditelja, kod kojih su upravo te osobine došle do visokog stepena

225