Руско-српско огледало

Друже латнанте! — дрхтавим од ГУЗбуБенье гласом викнуо ]е Саша.

— Комсомолски... комсомолски... — промуцао е он.

И ма да ние више ништа изговорио, Салиа, е разумео да, ]е комсорг хтео реби: Комсомолски треба, туви непри)атеъа, а, ако устреба, — и умрети. .

Чаркалье се наставъало. Ни федни ни други нису штедили муници]у, ма да то пушкараъе ние имало никаквог смисла.

Време }е, мебутим, одмицало. Оно се броало минутама, и секундама, али е у ово] ситуации чак и ништавни део секунда могао одлучити исход борбе, _ сваки изгублени тренутак претио ]е катастрофом. Арт)ухову ]е то било }асно. Било му |е ]асно да Немци не седе скрштених руку у сво]0] заседи, да }е гарнизон Чернушке веф обавештен и да, тамо негде дежурни немачки телефониста, бркати »гефра}тер«, веб прима шифровани телефонски извешта коим се тражи помоб и по]ачалье.

— Не вала нам посао, Сала! — гласно ]е рекаю Арт)ухов. Он се трудио да говори бодреби и весело, али му то ни]е полазило за руком.

»Ховемо ли стиби?« — помислио |е Саша. »Зар вемо морати да се повучемо?«

Од саме помисли срце му се стеже.

— Друже стари)и ла)тнанте, — рекао {е он, додирнувши руку Арт)ухова, — знате шта? Наредите ]ош }едном }уриш! Богами, наредите! ВилеБете, сло-

107