Руско-српско огледало
Он сад мисли... Али не, он чак и не мисли, дер се мисли речима, а ъему тренутно недоста/у потребне речи. Он осева, свим срцем, свим бибем сволим, да изнад свега, изнад властитог живота, он вдли сво]у советску земъу, сво]у родну груду, своу оталтбину.
Кад год пред им спомену име овог села Чернушка, он осефа, такву разнеженост, какву ]е осебао само у детиьству када би задремао у ма]чину крилу, прислонивши главу на ъено: раме. Разнежено мисли он на ове ъуде, на сво]у браву по крви, коди чаме тамо, иза густог шипражда, Ломоватог Бора, иза безимене косе, у малом руском сеоцету, ко]е су осводиле немачке звери и киье га, веб годину и по дана...
А зар се то може исказати? Зар се то може изговорити речима?
А момци га, гурка]у. Са, сви]у страна, се чу]е:
— Матросове! Ла]де, хадде! Не устручава] се!..
Сала; уздише и жестоко чеше потилак.
— Разумем, — каже он и одлучно иступи 1едан корак.
— Гарди)ски цпрвеноарме]ац Матросов... обрара, се он, као што то правила захтева)у, на]стари]ем официру. Затим опет уздише и ъегова, се рука опет сама, пружа, према, потиъку. — Хм... Другови комсомолци, и уопште сви присутни... Уверавам вас... да Бу а... уосталом, туби Немце како треба, док рука може да држи машинку. Па, уоста;лом... дасно е, дедном речи...
83