Рустем и Сухраб

РУСТЕМ И СУХРАБ

Кад га је оштрим разрезао мачем. Ја сам му нежно отхранила тело, У светле дане и у дуге ноћи,

А сад је цео утонуо у крв, Мртвачки покров чисто тело крије! Кога ћу сада узети на крило,

Ко ће ми бити утеха у бризиг Кога ћу сада звати место тебе, Кому ћу рећи бол и жалост својуг Куд оде тело, душа, луч и оког Одоше у прах из двора и башта! Ти оца тражи, борче, штиту војске, А место оца нађе гроб на путу!

У нади си се преварио јадно,

У прах си лего жалосно и бедно!

Пре него Рустем пограби за ханџар, Да ти сребрне с њим распори груди,

Зашто му ниси дао оног знака, Који ти мати даде да га сетиш» Ја сам ти рекла цели опис оца, Због чега ниси у њег вере имо:! (Сад мајка твоја остаде без тебе, Кб јадан сужањ, пун бола и туге.

Ах, зашто нисам с тобом на пут пошла,

Када је судба тако ствар заплела» Мене би Рустем познао с далека, Обоје би нас једва дочекао! Поносни јунак мач би одбацио, Не би ти, сине, прса распорио!“ Чупајућ' косу тако је зборила, По лепом лицу све се дланом била. Од њена јада и кукања силног Свачије око напуни се росом. У несвест паде тако понижена, Свачије срце својим болом гану На земљу паде као да је мртва, Без даха као да јој крв се следи. Кад себи дође, изнова зарида, Мртви јој синак опет на ум паде. С препукла срца проли рубин-сузе,

2830

2835

2840

2850

2860

[о] со 2] М