Рустем и Сухраб

78

ФИРДУСИ

Па Сухрабову круну себи узе.

Плакаше горко над престолом и њом,

Све говораше: „О краљевска лозо!“

Затражи оног ветроногог коња,

Кому се некад радовао Сухраб,

Па коњску главу притиска на груди,

Васцели свет се ради тог зачуди!

Час му је главу љубила, час лице,

А реку крви низ копиту проли.

Од њених суза земља рубин поста,

Све лицем траше копиту и плочу.

Затражи оно краљевско одело

Узе га као у наручје сина.

Затражи његов прслук, лук и панцир,

Његово копље, мач и тешки топуз.

А онда узе седло, штит и узду,

Па себе њима удари у главу.

Донесе замку с осамдесет хвати,

И од себе је на далеко хити.

Донесе његов оклоп и кацигу,

Све говораше: „О убојни лаве!“

Онда се лати Сухрабова мача,

Одсече њиме гриву и реп коњу.

А сиротињи раздели све благо:

Злато и сребро и гиздаве коње.

Затвори дворе а престоље сруши:

Горе га диже па га доле баци.

У црно зави врата белих двора,

Са земљом сравни дворе и дворане;

Поруши диван где је гозба била,

Када је Сухраб полазио у бој.

Иза тог плаву хаљину обуче,

Ал плава боја потону у крви.

Дан и ноћ кука и плака за сином

И тако једва годину преживе.

На концу умре од жалости за њим,

Душа јој оде Сухрабу јунаку. Овако рече Бехрам лепореки:

„Немој се много дружити с мртвима!

Овде ти нема дугога останка,

2870

2875

2880

2885

2895

2905