Рустем и Сухраб

ХУШ ДР. ФЕХИМ БАЈРАКТАРЕВИЋ

наше излагање, да се упознамо с историјом народнога предања до 957. године.

Ове године сазва саманидски намесник Абу Мансур комисију од четири зороастријанца у Тус и стави им у задатак, да све народне традиције скупе у једно велико дело. Како се види, овај туски гувернер није позвао муслимане, јер су се тада само мобеди (= Заратустрини свештеници) могли служити пехлевиским делима, на основу којих је требало израдити нову Књигу владара на народном, новоперсиском језику. Пошто се ни то дело није сачувало, не зна му се садржај у појединостима. Али је сигурно да је Фирдуси овај зборник употребио као подлогу за своју ГПахнаму, па се он зато обично и- зове кратко Прозном Шахнамом, за разлику од поетске.

Ипак, слично као код Худајнаме, садржај прозне Шахнаме може се доста тачно реконструисати, на основу самога Фирдусија и извесних места о персиској историји у арапскога писца Талибија (умро 1088.). То је био приказ иранске историје од најстаријих времена до пропасти националне државе, са многим епизодама. Главни део је био узет из неког старијег великог дела, из Худајнаме или из њених обрада; али су многе ствари тек тада први пут ушле у ту прозну Шахнаму, као на пр. прича о увођењу игре шаха у Персију, Калила и Димна, традиција о Рустемовој необичној смрти, многе анекдоте, мудре изреке, загонетке и т. д. Наравно, има појединих ствари за које се не може сигурно казати да ли су већ биле у Худајнами (односно у њеним обрадама) или су тек тада унесене у дрозну Шахнаму. То је тешко одлучити и кад се радио тако важној партији као што је историја Александра Великога. Сигурно је само, да одломак о славном Македонцу потиче из страног извора, наиме из пехлевиске обраде грчкога романа о Александру Великом, чији се писац криво издаје за Александрова пратиоца и Аристотелова рођака Калистена. Тај је роман настао много доцније, чак у Ш веку