Рустем и Сухраб

ТЕХМ1 ДР. ФЕХИМ БАЈРАКТАРЕВИЋ

којих је црпао грађу за ГЛахнаму2 Из неколико случајева где су исти догађаји описани у сачуваној пехлевиској литератури и у Шахнами овај однос види се доста јасно и може се укратко овако изразити. Поједине догађаје је већ народна традиција донекле песнички схватила и изразила, али им је тек Фирдуси улио прави живот; а где су песникова врела давала само просту причу, ту се тек види шта је он од тога направио и каквом је он то снагом и поезијом задахнуо. Ако на пр. традиција помиње само један бој или једног јунака, Фирдуси је тај бој пластички, у детаљима насликао, а јунака је приказао тако живо, да му видимо сваку намеру, готово сваки дах. Нарочито се мора истаћи фина вештина с којом Фирдуси открива душу својих јунака; ту је он прави и дубоки психолог. Ова одлика је толико заносила његова немачког преводиоца, Фридриха Рикерта, да је у једном научном часопису рекао: „У чему се уопште разликује Фир„дуси од Хомераг Само у том што има нешто мање |тела, а много више душе!“ — Све кад узмемо да је одушевљење овога песника и ориенталиста можда мало претерано изражено, ипак нам га многа места из Шахнаме чине разумљивим. Али ова и унутрашња и спољашња пластика, ово песничко оживљавање мртвих и заборављених јунака и периода не значи да се Фирдуси изневерио својим врелима и народним традицијама; напротив, он их се верно држао, али само у главним, битним цртама; у појединостима и у оном што није важно за цели еп, он је доста слободно поступао: испуштао је, скраћивао, додавао, премештао и преиначивао. Тако је, под руком песника-уметника, све дошло на своје место, добило јачи ефекат, бољу прегледност и лепшу целину. | Упознавши овако читаоце са садржином Шахнаме и њеним главним карактеристикама, могли бисмо одмах дати и један коначни судо њоји њеном песнику. Међутим овај суд ће бити тек онда потпун, темељит и правилан, кад персиски еп осмо-