Свети Сава у народном веровању и предању : једна од лако остварљивих дужности према просветитељу нашем
42
од епидемија, напади непријатеља, међусобна трвења можда и с месним становништвом, кад је и оно ушло у рударске послове, па у дошљацима гледало конкуренте, — или ма какве инвазије у опште. Такву претпоставку потврђује и очувано слично предање о међусобном истребљењу племена Лужана у Белопавлићима, у Црној Гори.')
- Назив „Руси“ дали су тим досељеницима мештани по русој боји њиховој, а у доласку њихову без жена треба гледати долазак самаца рудара. И у садашњем поколењу, где год, вели записивач ових предања, кажу „да су мушки Руси "(у Црвеној Јабуци), то потврђују тиме, што су они, мештани, (и то само неке породице) риђи („рипи“), а такви су Руси“, али, боље да је казао — Немци. Мислим да се у овим предањима меша реч „рус“ као карактеристика боје лица са народношћу руском и да ово мешање појмова код мештана мора бити сасвим новог порекла. Остатак од оног првашњег правог значења овог назива треба видети у врло раширеним именима људи и жена онога краја, па, готово и целог Пиротског Округа, као што су: Рус, Русим, Русин, Русјан, Русимир, Руско; Руса, Руска, Русана, Русимирка, Русима. У целој једној махали у с. Доћевцима живе Русимовци. Свима овим именима није порекло каква народност, него боја физиономије. Отуда имамо у врањској Пчињи и село Русци, у нишком Заплању село Русну, а, код кумановског села Кокошиња, рид Русу. Па и „русу среду“ (у недељу преполовљења) онамо нарочито празнују. У прешевском селу Јашанцу Руса је заветина, а у та: мошњој Жужељици је храм цркве Св. Руса и купи се сабор код ње на русу среду. -
То, што и јањевци прстенџије (католици, које народ наш свуда назива Латинима), кад оду у оне крајеве, воде разговор о некадашњим онамошњим Латинима (а и ови јањевци су потомци старих рудара и примораца, који су очували своје католиштво) и говоре неким мештанима, како су они пола Латини, иде у прилог тврђења, да је део странаца рудара онамо заостао, примио православље, с њиме и славу, па и Св. Саву, свакојако пореди других славских светитеља. Процес примања славе протезао се тамо дуго. Казивао ми је Јо= зан Поповић, парох црнотравски, да се у оном крају и сада налазе куће, које немају славе. То, што у селу Млађинцу две куће Станимировића славе једна Петков дан, а друга Св. Јована:), значи да су недавно свака понаособ засебне светитеље узеле, У осталом, тога има и у другим крајевима. Н.пр., ЈБуба Ф. Поповић, сада парох свилајначки, причао ми је, дау Крепољину и другим селима више манастира Горњака, у Омољском
г) Петар Шобајић, Бјелопавлићи, 6. Е. 3. књ. ХХУП, стр. 202. з) Риста Т. Николић, Храјиште п Власина, стр. 339.