Свети Сава у народном веровању и предању : једна од лако остварљивих дужности према просветитељу нашем

краја, ) али ће свакојако бити из власотиначких села. У“ штрпцима, у Ср. Заглавском, Округу Тимочком, кућа Рудињана, пореклом из Пиротског. Округа, тако исто слави“), Димитрије Грујић, онамошњи срески намесник, казивао ми је, да у селу Уровици, у Ср. Брзопаланачком, Округу-Краинском, слави Св. Саву породица Вукадина Антића, досељена из власотиначког краја. Радио ту као ћерамиџија, па се пре тријестак година и настанио. Прота Ива Атанацковић, парох пожаревачки, казивао ми је, да је имао у Гожаревцу парохијана светосавца Милоша Станковића, баштована, досељеног | "из Врањског Округа. | - - = Е =

"У Шумадију је такође продирало слављење Св. Савеи из источне изворне области његове. Например: у Љрзану и Кијеву, у Ср. и Окр. Крагујевачком, 8 кућа светосаваца _ Спасојевића, пореклом су из Клисуре трнске, па и двема кућама Аксентијевића, светосаваца у Кијеву“), биће раније жив"љење у Багрдану само прелазна етапа, а да су од некуда даље из југо-источних округа; у Стојачку, засеоку Баничине, у Ср.- Јасеничком, Окр. Смедеревском, 4 куће Вељковића, чији се дед доселио био из Зајчара; у Горњој Шаторњи, у Ср. Јасеничком, Окр. Крагујевачком, Недељковићи, чији се дед Сава доселио био из „јужних крајева“, као врећар,“) — такође славе Св. Саву. - :

Слављење Св. Саве, као крсног имена, разносили су из југоисточних крајева по осталом Српству врло много и ужари. Они су често пуга, поред своје старе домаће славе, усамљени као појединци, пресељеници у друга места, у немогућности да то чине еснафски, корпоративно, и своје занатско слављење Св. Саве преобраћали у другу домаћу славу своју. А отуда су готово само и бивали ужари у нас. Од 685 ужарских мајстора, колико их је у ондашњој Србији било 1881. године, спадало је на Врањски и Нишки Округ онда је Лес„ковац био у овом округу) 624, а на сву осталу Србију 617), па и они су у главноме отуда пореклом били.

Она слављења Св. Саве по старини; која имају у главноме напред показане изворне крајеве своје, појачала су доц: нија прихваћања ове славе из великог и све више у народу нашем развијаног пијетета према првом просветитељу своме, а никако не може бити, „да је чување старе славе у тешким бурним временима, особито у 16. и 17. веку, кад Турци највише беснише, померено и заборавило се, те сада неки славе Св.

1) Петар 6. Јовановић, Бања, 6. Е. 3., књ. ХХЈХ , Б. 4924, стр. 78. и 92. =) Маринко Т. Станојевић, Заглавак, 6. Е. 3, књ. ХХ[, Београд 19183,

стр. 184. = 3) Тодор Радивојевић, Лепеница, 6. Е. 3. књ. ХУ, стр. 256. и 276. %) Боривоје М. Дробњаковић, Јасеница, 6. Е. 3, књ. ХХМ, стр. 268. и 273. 5) В. Карић, Србија, стр. 416.