Свети Сава у народном веровању и предању : једна од лако остварљивих дужности према просветитељу нашем
78
етнички оне крајеве, био је љубазан казати ми, да у Кучеву, па и целом Звижду, на Св. Саву не музу краве, не једу млеко и не сире. Па и онамошњи Власи, који на дан сахране мртваца млеком преливају гроб његов, не чине то, ако се сахрана на дан Светог Саве врши.
Да све ово има везе са животом и стварним радом и благодатном моћи Св. Саве сведочи нам један од описивача живота његова из краја ХГ] века, монах Теодосије. Он нам казује, како је многа исцељења и чудеса чинио Бог метањем руку Св. Саве на недужне, па не само њиме самим, него и именом његовим. Тако, например, и прости људи у домовима и горама, који су пасли стада, могли су, „помлбзше млбко, не трђбовати спрвишта, тбчјо решти: „„Савина те молитва подБквашаетњ““, и одмах с гласом сирење би се усирило и млеко ускисло и врло добро било“').
Такву је моћ, по казивању овог скоро савременика Св. Саве, и само призивање имена његовог имало, а благослов рукењегове народ и на сву осталу замуку своју низводи. У једној здравици домаћину он то своје призивање и веру у њега овако изражава: „Окле ову чашу наточио, Бог ти самоседмом наспорио. Свети Саво руку наслонио на свако мјесто, с кога свога частио!“ Уз објаву ове здравице саопштено је поред објашњења њеног и предање о томе, како је неки Турчин од моштију Св. Саве одсекао руку и однео је са собом. Откупила је свету руку нека Српкиња крчмарица, унела у пивницу своју и метла на бачву с вином. Стално се вино точило, али бачва није пресушивала догод рука с ње није некуда однесеназ).
Веза између духовне руке Св. Саве у горњој народној здравици и овог предања о стварној руци, о делу светих моштију
његових, као и све оно, што смо пре тога видели, јасно показује:
колико је машта народна испреплетана са стварношћу, колико
је стара наша писмена књижевност имала утицаја на стварање
и развој усмених предања, како су хришћански мотиви и елементи тих предања нераздвојно срасли са остацима митолошких веровања и легенди. Али је ван спора то, да, поред све ове мешавине доцнијих хршћанских принципа са старим веровањима, казивања ова могу бити и добра допуна оскудним и непоузданим историјским изворима нашим. Ово, на пример, предање
о руци Св. Саве, која је и у обичајну обредност ушла, посведо-
чава, да је и спаљивање Св. Саве могло бити делимично, чиме би се измирила разногласност наших хроничара о времену спаљи-
5) Ђ. Даничић, Живош Свешог Саве, Београд 1860. год, стр. 115. Миливоје Башић, Старе Српске Биографије, 180-та књ. Српске Књижевне 32друге, „Београд 1924. тод., стр. 170.
2 Вук Стеф. Караџић, Ховчежић за историју, језик и обичаје Срба сва таи закона, |, Беч 1849., стр. 125.
па