Свети Сава у народном веровању и предању : једна од лако остварљивих дужности према просветитељу нашем

86 је

је, вели, говорио: „како вам је остао обичај од старине. онако и радите“. Тамо, вели, и пољци, а нарочито планинци сточари јако уважавају и Св. Борђа, Ђурђиц, 3./16. новембра, као сточни. празник.

По казивању Стојчета — Стојка Поповића, онда пароха ратајског, и у Лрешеву кољу у очи Св. Мрате петла или кокош на кућњем прагу и кажу: „закољите мрату на врату“. Главу и перје са репа и крила закаче на вериге, а неки перје задену изнутра над улазна купња врата, за горњи праг. Осталим перјем закрмљују и каде стоку од вукова и других зверова. Исте вечери, ко има појату, узме клупче крупног кучињавог предива за черге (губере), које они зову „маовина“ зато, што се не преде, него махањем суче, па њиме опточи појату (трло) од једне стране врата до друге. Тако остане до друге године, а онда обнављају ово кружење. Кад то раде, говоре: „Мрата на врата, а вуку маовина у уста.“ Прва три дана Мратинаца, од 11./24. до 13./26. новембра, као и последњег, на „распуст,“ 18. новембра (1. дец. по новом), на дан мученика Платона и Романа, не раде ништа. „Распуст“ "неки и преслављују и свете масло тога дана, напр. род Цинцараца у Жбевцу, који су староседеоци и ако их овако зову. Поп Стојче ми је казао и ово. Причала му мајка, како је њеном стрицу жена закрпила била гуњ на дан Светог Мрате. Доцније отишао у воденицу са биволском запрегом. Кад се враћао из воденице, наишли су вуци, али, пошто они не ударају на биволе, пошли су за колима. Човек спусти конопац, да се вуче за колима, како би се вуци забавили око конопца, те да не би у кола на њега скочили. После се сетио, да су се вуци наврзли због његовог на дан Св. Мрате крпљеног гуња, одсекао и бацио им закрпљени део, после чега су се разишли.

Манасије Трајковић, парох стајовачки, и још два планинска свештеника са бивше тромеђе између Србије, Бугарске и Турске; казивали су ми, да и тамо у очи Св. Мрате кољу црног петла или кокош, ако таквог немају, онда и друге боје, само не беле. Кољу у опште, па и „мрату“, само људи. Љуте се

· кад жена у опште коље, а кад оно, што је жена заклала, морају јести, сматрају као да мрцину једу. „Мрату“ кољу на кућњем прагу и чврсто држе кљун, да не би крекала. У кљун

мету по коју длачицу од сваке врсте домаће стоке, па обесе о вериге, а „од мрату перду,“ т.ј. одрану кожу са перјем, такође обесе негде, где мачка не може доштити. У очи Светог Мрате завежу вериге, да би се вуковима уста завезала, а развежу их, „кад искоче празници.“ Прва три и седмог дана строго не раде, а људи осталих дана „поватају“ понешто. Стоку пред Мратинце прикупљају у свој тор. Ако не успу, никако је преко Мратинаца неће дотеривати и „мењати легало“