Свети Сава у народном веровању и предању : једна од лако остварљивих дужности према просветитељу нашем

'92

нису дотле задржали старог, само треба да је мушко, да би «се испунио обичај. Треба да закоље ма ко други, а никако не домаћин куће.

Стари прота Богдан Њуричић, из Свилајнца, који је иу Шумадији дуго учитељевао, поновив народно веровање и једног и другог краја о томе, да стари петао не сме по Св. Млији преживети домаћина, додаде, како онда стижу и млади петлови, па, да се не би клали са старима, кољу ове, те да млади мирно загосподаре. Знам да у Алексинцу, Соко Бањи, Нишу и околини, жене, кад раздвајају ојачале кочоперне младе петлове од старих, љуто прете О РарИна „болест ве изела, доћи ће вам Свети Илија!“

Кад ми је казивано о убијању петлова из пушака, паде ми на ум давнашње казивање архиминдрита Лукијана Хаџића, како Грци у Јелади свињче, урањено за посек, такође пред

Божић, прво пусте из обора, и, кад почне бежати, устреле га из

пушке, па онда кољу. И једном и другом поступку при жртвовању двају тотема!), петла и свињчета, узрок је у старом уверованом обичају, да тотеме из животињског царства „не

треба убијати у сну и да обавезно треба животињи дати мо-

гућност, да се може спасти.“2)

Да се не би удаљавали од предмета непосредног расправљања, нећу се упуштати иу друге остатке жртава Перуну, у сеоска заветна клања говеда и овнова на дан Св. Илије, молитвање ове жртве, кување и поделу обичајног јела од ње. Изостављам још неке податке, што их имам о клању петлова и живине у опште на дан Св. Илаје, у очи Св. Мрате и других празника. Из овога, што сам навео, у вези са оним, што је показао г. Сима Тројановић о светоилијском клању петлова и о местима, у којима се овај обичај још држи,зј) види се, да је и држање мратинских дана и клање мратинаца најпотпуније очувано онамо, где су још у обичају и светоилијска клања петлова, а подједнако се, и на исто место, оставља и у вражању употребљено перје у свима случајевима ритуално заклане живине. Из тога излази, да су Перун, па онда свакојако и остала божанства наших старих, имала и зимња и летња своја празновања и да од њих потиче и наше хришћанско зимње и летње слављење крсног имена, односно велика и мала слава или стара и млада, слава и преслава, служба и пре-

1) Тотеми су целе класе или врсте животиња, биља, па и мртвих 06јеката природе, којима се верски указују специјалне особине, душетворна

моћ и везе с човеком, животом и судбом његовом. 2) Бр МА — Ефронљ, ЗОнциклопедическт Словарњ,т. ХХХШ, С. Петербургљ, 1901. г., стр. 658.

3) Главни Сре Жршвени Обичаји, 6. Е. 3. књ. ХУП., Београд

1911. год., стр. 128.