Свети Сава у народном веровању и предању : једна од лако остварљивих дужности према просветитељу нашем

(а И онај

било најлошијих људи.) Не могу целе породице и то у низу поколења бити наследно рђаве, него се у овим и сличним 32једљивим добацивањима може видети тињање до наших дана оног почетног расног или племенског антагонизма, а овде и оне доказане, готово опште нетрпељивости између староседелаца, којима никад није доста земље и посла, и досељеника, који долазе да стешњавају поседе њихове или да се такмиче с њима у послу и да им умањују исти.

Нема сумње, да су светитељство Мартина Турског у континенталним крајевима нашим појачавале везе, а с једним делом „Поморја и Западних Страна“ наших и нераздвојно јединство. Те стране су, опет, биле у сталном непосредном додиру са земљама, у којима се Св. Мартин прославио. Па и опште економске и политичке везе наше старе државе са Западом, нарочито долазак краљице Јелене Анжујске, и у овоме су чиниле своје. Колевка анжујске династије, Анжу (Апјоп), област у Француској, била је под нарочитим покровитељством прослављеног у свој хришћанској пркви Св. Мартина, јер је он из Тура послао био „Св. Флорента, пионира хришћанства у Анжују. А краљица Јелена је, велика у историји наше старе културе, остала била и као наша краљица ревносна католикиња им протекторка западног утицаја.

Али, да је свакако још са хришћанством примио наш народ свију крајева и празновање Св. Мартина Турског сведоче, поред показаних садашњих живих старина, још и наши стари споменици, називи места и лична имена људи, употреба, и у

западним и у источним крајевима подједнако, имена Мартин и Мратин.

У повељи краља Милутина задужбини његовој, Бањском манастиру Св. Стевана, међу власима катуна Пијанец спомиње се „Мартинђ з дбтијо,“ Одређујући границе подареном овом манастиру села Гумништа, води их „по дблоу оуз МратинБ потокр,““) Цар Душан, дајући манастиру свог призренског Св. Аранђела село Пакишу, каже да међа његова иде „из рђке на Братишцевицоу на М'ратино црквђ посредћ кнеже ниве“.3) Најстарија црква у Малесији, која се налази у селу Лофки, посвећена је Св. Мартину“) У неколико поменика манастирских ХУ—ХУЈ века нашао је пок. Новаковић 14 приложника са именом Мартин.)

1) ПЉени и Обњчаш Турецкихљ Сербовљ, стр: д: 2) Ст. Новаковић, Светостефанска хрисовуља, Споменик СрпскеКраљ. Акад. Наука ТУ, Београд 1890., стр, 8. и'7. 3) Гласник Српског Ученог Друштва, књ. ХУ, Београд 1862. г., стр. 281. 4) Андрија Јовићевић, Малесија, С. Е. 3., књ. ХХМИ, стр. 24.

5) Гласник Ср. Уч. Др,, књ. ХЕЛ, Београд 1875. г., стр. 77. | у 7