Светозар Марковић. Његов живот, рад и идеје.

СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ 239

Од како је 1867 године циришки университет отворио врата женскињу, Рускиње су стале јатима долетати у Цирих. 1867 било је само 1, а 1878 већ их је 118. Марковић је те жене видео у Цириху, друговао са њима, упознао њихово мистично одушевљење за науку и за човечанство, њихов широк и племенити идеализам, њихово пожртвовање и оданост општој ствари, видео ону вишу врсту жена, какве су биле Софија Барђина, Софија Перовскаја, Вјера Засулич, сестре Суботин, сестре Корнилове, мученице и светитељке руске револуције. Марковић је имао прилику да види ослобођену жену, и он је из Цириха отишао као убеђен феминист.

У првим годинама свога рада он је отпочео проповедати идеју „ослобођења женскиња“. У том погледу нарочито је значајан његов чланак Је ли жена способна да буде равноправна с човеком, у Младој Србадији 1870 године. Ослобођење женскиња не схвата он као што то схватају данашњи социјалисти, чије мишљење је најбоље изложио Август Бебел у свом познатом делу гена % Социјализам. Данашњи социјалисти не схватају ослобођење жена као један јуридички покрет, да се жене пред законом изједначе са човеком, да могу ући у школу и у јавна звања, па и да дођу до политичких права. Они сматрају женско питање као један саставни део великог социјалног питања, и држе да ће жене задобити потпуну независност и економску слободу само у општем социјалном преображају, који ће учинити у исти мах крај и неједнакости економској као и неједнакости полној.

Марковић схвата феминизам као старији буржоаски феминисти, и он више тежи да подигне жену из повлашћених сталежа но да помогне жени радници, и цео његов феминизам је више јуридички и етички но социјалан и економски. У женском питању његов главни ауторитет је Џон Стјуарт Мил, који је, под утицајем своје умне жене, био сасвим усвојио феминистичке идеје. Његова књига о Пошчињеносии жженскиња била је ручна књига руских еманципатора, и 1871 та књига изишла је у српском