Светозар Марковић. Његов живот, рад и идеје.

950 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

социјализам, тако се представљала пред западним социјализмом, и Беноа Малон, по обавештењима из Београда, свакако од Пере Тодоровића, писао јео „сјајној српској социјалистичкој епоси“ од 1876 до 1883 године, називао је Самоуправу „званичним органом српске социјалистичке странке“ и надао се да ће Србија прва у Европи прогласити Социјалну Републику.“

Али таква схватања нису се допадала свима који су ишли стопама Светозара Марковића. Тако је мислио највећи део људи који је ишао са Марковићем, његови другови из Раденика, Јавносши, Гласа Јавности и Ослобођења, сарадници првога Рада и Страже. Али тако није мислило неколико мање истакнутих људи из првога покрета, у првом реду Мита Ценић и Ђура Јочић, којима се придружио и Драгиша Станојевић, и знатан број младих људи са Велике Школе, међу којимма Никола Николић и Божа Вучковић. Та нова група покренула је лист Радник, који је проповедао известан идеалистички социјализам, обнављао стари и неуспели покушај социјалистичке организације занатлија, и нападао. радикале око Самоушраве као отпаднике. Између оба листа настала је огорчена борба, и у обостраним окривљавањима, отимало се ко је наследник идеја и рада Светозара Марковића. Социјалисти су мислили на његов социјалистички рад до 1872 и тврдили да они настављају оно што је он започео; радикали су се позивали на његову политичку акцију из доба од 1878 до 1875 и тврдили да је он створио метод рада радикалне странке. Сваки са своје тачке гледишта, и једни и други, имали су права, и Мита Ценић је са разлогом писао: „Рећи ћете да је Светозар Марковић један стуб магле за којим иду деца Израиљева кроз пустињу. Боже сачувај, њега су отели радикали. М у колико га нису отели, не могу га социјалисте себи присвојити, зато што је двојствен“

1 га Верице Зосљаће, 1888, Т. УШ, р. 995. 2 Борба, 1882, бр. 1.