Светозар Марковић. Његов живот, рад и идеје.

12 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

Школе знали смо толико колико зна један ђак, који је свршио тамошње гимназије са средњим успехом...“:

Иначе, његов живот на Великој Школи био је, само у већем ступњу, као и у последњим разредима гимназије. И по настави и по ђачком животу Велика Школа је била, у пуном смислу речи, продужење гимназије. У то доба када је алкохолизам био главна нота младе српске поезије, београдски великошколци су, како прича Марковић, највећи део свога времена „у грдној множини од јутра до вечера и до поноћи“ проводили по кафанама, и њихово владање било је такво да се у то доба говорило у Београду: „ђака и солдата не пуштај у кућу“. Тај пуст и празан живот Марковић је доцније називао „живим труљењем“, у коме се „васпитавала једна половина српске омладине за бирократе, а друга за лоле и скитнице, или за гроб“. 1872, у једном писму својим пријатељицама сестрама Нинковићевим, он са гнушањем говори о свом „некадањем бурном: животу“ на Великој Школи, у оној прљавој средини, „у којој постоји најциничнији разврат, какав се само може наћи на граници Истока и Запада, варварства и цивилизације“.2

Из тога блата Марковић се, како сам вели, спасао само „срећним случајем“. Тај „срећни случај“ у ствари био је морални инстинкт који је донео из своје поштене плебејске куће, његова у основу идеалистичка природа, његов логички дух који је свему, па и животу хтео да нађе смисла и циља, његова јака памет која га је вукла ширим духовним видицама и вишем духовном животу. Сам, својом рођеном унутрашњом снагом, он се развијао и дизао. Из омладинског либерализма у коме су били сви његови другови он је пао на руске писце који су друго и другаче говорили. У последњим годинама у Београду код њега се дешава онај исти духовни процес као код његова вршњака Милана М. Радовановаћа : „Празнине

1 Целокупна дела, УШ, стр. 50—51. 3 Целокупна дела, УП, стр. 68—69.