Свет
PONIŽAVANJE MILOŠEVIĆA
Piše: Igor Mirović
merički analitičari pomno su, tokom poslednjih godina, proučavali ličnost prvog čoveka Srbije. Na osnovu tih proučavanja izradili su model diplomatskih,vojnih i medijsldh nastupa koji imaju za cilj da se, sa jedne strane,ukloni sa vlasti g. Slobodan Milošević,ali i da se istovremeno Srbija ekonomski i na sve druge načine porazi kako bi bez većih otpora prihvatila sve uslove koji joj se već sada nude. Prvi cilj američka vlada samo što nije ostvarila i to, što je paradoks, uz pomoć samog Miloševića koji nije imao pametnija posla nego je sa svojom suprugom rešio da na pragu 21. veka sistematski obnavlja komunizam, jedan od na-
jvećih užasa modemog doba. Zapadni cilj nije sam Miloševid, kao takav, već njegov totalitami režim koji guši najšire slobode i koji svojim činjenjem i nečinjenjem ide upravo na ruku interesima koji su u potpunoj suprotnosti sa srpskim nacionalnim interesima. Jedino na čemu Miloševiću možemo biti zahvalni, to je da je počev od ’B9. godine radio i uradio mnogo na buđenju nacionalne svesti u Srba, ali kada je trebalo dejstvovati na terenu stvamih promena u samoj Srbiji i, sa dmge strane, na diplomatskoj promociji interesa naše države, onda je sam predsednik lutao toliko da smo se na kraju opasno nasukali na hridine suprotnih interesa. Ostali su nam samo pusti snovi o radikalnim potezima i suštinskim reformama koje su nam mogle omogućiti mnogo jaču međunarodnu poziciju i povoljniji prilaz problemu dela našeg naroda preko Drine. Ovako, Zapad je vrlo rano otkrio da pred sobom ima vlastoljupca koji je spreman i na najveća poniženja radi golog ostanka na vlasti. I zapad je počev od 1992. godine sa rezolucijama i diplomatskim
igrama uporno sledio put ponižavanja našeg predsednika. SERUA VELIKIH PONIZENIA Inscenirani napad na sarajevsku pijacu, otvorene pretnje u vreme potpisivanja VensOvenovog plana, lukavo i bezbolno preuzimanje Prevlake kod Herceg-Novog i skorašnji dolazak hrvatske armije na kilometar do ulaza u samu Boku, panično bežanje sa Igmana pod dirigentskom Miloševićevom palicom, pristanak na kršenje nezavisnosti sa dolaskom obaveštajnih oficira na reku Drinu i beznačajni ustupci koje smo dobili zauzvrat, potvrđuju tezu o ponižavanju Miloševića i o njegovom svesnom pristajanju na sve metode Zapada. Uostalom, krunu svega predstavlja najnovija rezolucija Saveta bezbeđnosti UN broj 988 kojom se daIje ohrabruje naš vođa i koja predviđa nove ustupke koji polako i sigumo poprimaju karakter prave sprdačine. Umesto beznačajnih ustupaka na 100 dana,
sada se Miloševiću, kao kakvom nestasku, otvoreno tvrdi da je bio dobar, ali ne još uvek onakav kakav bi trcbalo da bude, te se suspenzija skraćuje za 25 dana i uvode se novi uslovi, do krajnjih granica ponižavajući. Zahteva se kontrola vazdušnog prostora SR Jugoslavije, Oćekujemo da će naš predsednik širom otvoriti kapije svih civilnih i vojnih aerodroma i da će uskoro u Srbiju stići nova grupa oficira koji će nam kontrolisati vazdušni prostor. Sledeći stepen pritiska biće, verovatno, usmeren na kontrolu bračnih postelja najviših državnih rakovodilaca. Ni avioni kojima je velikodušno omogućen let na jednoj od ranijih sesija Saveta bezbednosti više neće moći da lete kao pre. Najnovija rezolucija zahteva da u njima bude samo onohko goriva koliko im je potrebno za let do predviđenog aerodroma. Tako je svako eventualno nevreme potencijalni rašitelj JAT-a. Ne smemo kod novih ponižavajućih uslova na koje je pristao g. Milošević zabo-
raviti ultimatum za prekid telefonskih veza sa Republikom Srpskom i Republikom Srpskom Rrajinom. Nakon nabrojane serije ultimatuma postavlja se, samo po sebi, i sledeće pitanje: Da li ponižavanje predsednika Slobodana Miloševiča istovremeno znači i ponižavanje naše zemlje i našeg naroda? Odgovor je kategorički negativan. Na svako pitanje i svaki zahtev moguče je odgovoriti i pozitivno i negativno. Miloševičevi krajnje jeftini pozitivni odgovori na sve ultimatume su odgovori koji ne nailaze na odobravahje kod velike večine onih koji su glasali za njega. To znači da njegovi potezi imaju samo formalni, ali ne i suštinski legitimitet. Uostalom, vešta igra na koju su akteri svojim kapitulanstvom pristali ne znači na duži rok štetu za narodne interese. Srbija može unati veče štete ako se na njenom čelu još duži vremenski period budu zadržali vlastoIjupci, kapitulanti i okoštali birokrati koji svoju perspektivu vezuju za status quo u društvenim odnosima kod nas.
DESNOODRJUA
LEUO OD BAIA
RUSI DOLAZE!
olitika je, u principu, relativno dosadna, priKčno napoma i apsolutno čudna, ili se bar meni, slučajno zapletenim, tako čini. Ipak, postoje u svemu tome i neki lepi momenti. Prošle nnedelje su nam u posetu došli Rusi. Rusi su jedna sjajna stvar. Uvek liče na našu stariju braću, očeve i ostalu svojat; u stvari, mi smo ti koji o njima tako mislimo; ali nema veze, to je lepo. Elem, naši gosti su nam bili poznati i pre dolaska. Oni su u svojoj zemlji vrlo poznati (režiseri, akademici, ekonomisti) i, pored svega, veoma dosledni. Pričali su nam lepe stvari, ali i tužne. Lepe da prema američkim ispitivanjima (a ujka Sem sve zna) oni übedijivo vode na budučim izborima, ružne da je džinovska Rusija na kolenima. Da obični Ijudi nemaju za hleb , a da šačica pokvarenjaka
vozi rols-rojsove. Da se na svim granicama javljaju varvari, da NATO neće da stane čak ni na granici. Prosto su se izvinjavlai što Jeljcin postoji i što oni sami, zahvaljujuči takvom ustavu, nama ne mogu skinuti sankcije, I mi smo imali šta da kažemo i pojasnimo šta smo i radili. Pričajući tm isto i lepe i ružne stvari. Pravo je čudo kako smo se u svemu razumeli i bez tumača. Kasnije smo otišli zajedno na večeru. Rusi su nas učili svojtm poslovicama i načinu na koji se pravilno drže zdravice, čak su i recitovali. Baš su bili pravi Rusi iz Tolstojevih romana. Gledajući ih, nisam mogao da se otmem utisku da sam sve to već video. Možda i jesam, svejedno, bilo mi je drago. Drago što postoji ideja koja nas vežuje preko kontinenata i što sam u istom bloku sa gore pomenutima. Drago, što otkako je ove kugle, niko nije shvatio i procenio, a kamoli pobedio tzv. Ruski faktor. Drago što mi je postalo jasno da će se i oni vratiti tamo gde im je i mesto - ispređ Amerike. Rusi dolaze, to više nije samo film, a još manje pesma, biće to i stvarnost.
KO TEBE BOMBOM, TI NIEGA EMBARGOM Otkatko je ’velika’ američka đemokratija nadvladala crvenog ’satanu’, nikada nije bilo nemimije. U Japanu se više ne izlazi bez gasmaske, na Bliskom istoku je poslednji modni krik bomba u verskom objektu. Služi se vruda, a u Americi, kao i sve ostalo, u kolima. Pet stotina kilograma eksploziva posluženo je na jednom parkingu u Oklahoma-sitiju. Naravno, stradali su nevini kao i uvek, uostalom. CNN je, naravno, povećao gledanost, novine su išle kao ’alva, a sam Klinton je usred kampanje dobio šansu da pokaže odlučnost i pripreti svima koji sa tim imaju neke veze. Krivcima je zaprećena strašna kazna. Osim njihove likvidacije u zemlje iz koje dolaze; dakle, ona koja im je i pomogla će biti stavljana pod sankcije, sve dok sve punoletno stanovništo ne potpiše akt o priznanju i osudi ovog čina. Od samog početka sumnjalo se na sve koji čitaju i pišu, kao na osvedočene, antiamerikance čak se i ’nepokolebljivi’ Hezbolah odlučno ogradio od svega i nastavio da se petlja sa manje opasnim protivnicima. Na opšte razočarenje američke javnosti, krivci su uskoro
pronađeni. Zašto na razočarenje, pitate se. Pa zato što krivci nisu ni Arapi ni Rusi čak ni komunisti, već čistokrvni Amerikanci. Belci i protestanti. Uzomi mladi konzervativci. Strah i panika su ono što sledi; dakle, više čovek nikome ne može verovati. Teroristi mogu biti Ijudi koje na osnovu puke rase nije moguće identifikovati. Ko zna neće li to dovesti do toga da cmci sede i u autobusima. Postoji još jedan razlog za zebnju, još verovatniji sankcije. Buduće da su zločingi Amerikanci, čitavoj zemlji ne gine embargo. Jasno k’o dan! Kad Libijac sruši avion - Libiji sankcije, kad Srbi ratuju sa Muslimanima - Jugoslaviji, a kad Amerikanac übije Amerikance - Sjedinjene Američke Države pod blokadu! E, to moram da gledam! Naša skupština je opet radila protiv sebe same. Raspravljalo se formalno o Vlađi a, u stvari, o svemu samo ne o Vladi. Mnogo je bilo bitnije ko je čija švalerka, a ko kako dočekuje besne seljake. Ni rodbina nije ostala nepomenuta. Mesta se moralo naći i za doskočice tipa ko bi potrošio više municije a ko bi se razboleo od kvamog mesa, da i ne pričam. Cesto se pominju imena i Ijudi i partija koji
čak i nisu u Parlamentu. Koliko god da je čovek privržen višepartijskom sistemu i izborima, ipak mora da se zapita, ima ii sve to uopšte smisla. Za sve te vesele šannere sa " govomice sve je važnije od dosadnih zakonskih procedura i ostalih pravnih tričarija. Zakoni prođu glatko, ali replike su replike. Jasno, ne možemo biti suviše strogi prema ovim nalim veseljacima. Mi smo za sve njih glasali i oni su ono što smo mi tražili. Zato kad sledeči put čujete da neki vrlo važan akt nije donet zato što su mudri replikanti otkrili neki posebno važan detalj iz nečije biografije, ne razbijajte televizor (to je danas skupo), samo se udobnije zavalite, jer je to, u stvari, ono. Tražili ste - gledajte. U Istambulu je eksplodirala bomba kao i svugde ovih dana, Samo bombe uvek aktiviraju ili slučajni prolaznici ili naspretni mineri. Kod ove to nije slučaj. Ovu je aktivirao i pri tom život izgubio pauk. Auto je bio nepravilno pa kiran, a posao je posao. Siguran s< m da će se to übuđuće pažljivijt raditi. Ni pauci nisu što su bili, a tek muve. Svi se dive piramidama, a i njih je zidala sirotinja - Nepoznati mislilac Svet M.04.1995,
12