Свет

KRUNSKI SVEDOK - NOVOROĐENČE LUKA

Piše: Mlroslav Miiiuljanao

OGp«a«u, Gp 4 Šavezna Bamibllka lugoslavijia već Se I otpoćela sa | praktićnlm i prlznavaniem Hjvatske I Bosne I ZHarcegovlne I to u njihovim avnojevskim gVanlcama! Đo ove Infogmacije. koia se Inaće jaš uvak drži u slrogož tafnosti. "Sveta" ie dpsao zahvaliuiući "suadoćenju" jednoo Bedgrađanina. starop. vatovaii 111 ne. samo i mesac dana «) Y ———————————

| avezna Re| publika JugoI slavija već je I otpočela sa | praktičnim I priznavanjem | Hrvatske i 1 Bosne i Hercegovine i to u njihovim avnojevskim granicama! Do ove informacije, koja -se inače još uvek drži u strogoj tajnosti, reporter "Sveta" je došao zahvaljujući "svedočenju" jednog Beograđanina, starog, verovali ili ne, samo mesec dana. Naš svedok je prava, pravcata beba. Zove se Luka Kalirić, rođen je 15. marta ove godine u porodilištu bolnice Dragiša Mišović, na Dedinju, u Beogradu. svega par stotina metara daleko od kuće predsednika .Slobodana Miloševića. Lukini roditelji, Zoran i Mirela (oboje srpske nacionalnosti, oboje porekiom iz Republike Srpske Krajine) dobili su početkom aprila 1995. krštenicu svog deteta u beogradskoj opštini Savski Venac, u kojoj piše da im je sin državljanin Republike Hrvatske. Čitava priča, pogotovo kada se urmn u obzir sve srpsko—hrvatske bratoubilačke sklonosti, deluje kao rubrika za Riplija. Kada su dobih krštenicu roditelji su, naravno, najpre pomislili da se radi o nečijoj slučajnoj sgrešci. Matičar je, međutim, objasnio da greške nema i da po novoustaljenoj praksi, sva deca čiji su roditelji poreklom iz bivših Republika SFRJ, bez obzira iui sve ostale okolnosti, dobijaju u o\oj opštihi (a verovatno i u osta-

lim) državljanstvo sada već međunarodno priznatih, novili država. "GLI UPISUJEMO DA JE GRAĐANIN HRVATSKE, ILI NEMA KRŠTENTCE!" Mali Luka je, rekli su mi, samo jedno od možda i stotine dece kojima je (iako su Srbi, iako su rođeni u Srbiji i iako im roditelji žive i rade u Srbiji) u krštenicama upisano državljanstvo nekih stranih zemalja... Da bi priča bila još luđa, to su upravo one države koje Jugoslavija još nije priznaia, sa kojima se dobrosusedski odnosi baziraju na pogledima preko nišana i od kojih se, na kraju krajeva, ne može sa sigumošću ni očekivati da će se složiti sa velikodušnim ustupanjem srpskog stanovništva koje im nude beogradski opštinari. Da bi stvar bila još komplikovanija, Zoran Kalinić, otac našeg malenog junaka, nije ni izbeglica (kao što bi se moglo pretpostaviti) već dugogodišnji stanovnik Beograda. Svoj rodni Srb (ličko mesto u opštini Donji Larac) napustio je po završetku srednje škole. U Beogradu je studirao i završio fakultet, i potom se, kao programer, zaposlio u jednoj naučnoj ustanovi, gde sada, kao tridesetogodišnjak, ima već osam godina radnog staža. Uprkos svemu tome, pa čak i činjenici da mu je i ratni raspored određen u Beogradu, Zoran je već imao pregršt komplikacija sa dobijanjem sopstvenih dokumenata, a adrmnistrativni problemi nisu izostali ni kada su on i Mirela rešili da se venčaju: Cak tri opštine su ih odbile.

Znajući dakle iz sopstvenog iskustva kako izgleda kada se padne šaka činovnicima po beogradskim opštinama, Zoran je pokušao gotovo.sve što je u njegovoj moći da bar dete poštedi muka; insistirao je kod matičara da se detetu u krštenici da (ako već ne može đržavljanstvo SRJ) barem državljanstvo SFRJ koje i on zvanično ima, ili da ako tu već mora da se spominje Hrvatska to bude u formi "socijalistička republika", pokušao je i sa Republikom Srpskom Krajinom, ali je odgovor uvek bio isti "to je nemoguće, te države ne postoje". Na kraju je molio da makar rubrika "državljanstvo" ostane neispunjena, ali mu je rečeno da bez tog podatka kompjuter ne prima ni ostale. Jednom rečju - ultimatum: "ili mu upisujemo da je državljanin Republike Hrvatske, ili nema krštenice”. MATIČAR ZA NAČELNIKA, NAČELNIK ZA MUP, MUP ZA... I tako je mali Luka dobio dokaz da je roden, a mi dokaz da je Jugoslavija priznala Hrvatsku. Za Lukinog oca problemi, naravno, nisu prestali, od svakodnevnih podstanarskih i roditeljskih do onih novih; socijalno i zdravstveno osiguranje za dete i brige za njegov budući status. Zoranov kum, Dušan Jovanović, nastavlja borbu sa birokratskim vetrenjačama i pokušava da razgovara sa načelnikom službe matičara u opštini Savski Venac, ah uspeva da dopre samo do sekretarice. "To vam je sve regulisano uredbama Vlade o državljanstvu".

kaže ona, ali ne ume da objasni gde su te uredbe objavljene niti može da ih pokaže. Revnosni kum ne odustaje. Odlazi do poslanika iz 'Srpske radikalne stranke i Demokratske stranke Srbije koji pokušavaju (neuspešno) da razgovor o tome zapodenu na maratonskoj sednici o radu srpske vlade. Na kraju, Dušan se obraća novinarima... Pokušavajući da dođe do pune slike ovog čudnovatog mozaika, reporter "Sveta" semogao uveriti u postojanje čuvenog lanca "baba za dedu, deda za repu” koji lokalna administracija uspostavlja kad god se otvori neka neprijatna tema. Ni ovaj slučaj, u tom pogledu nije bio izuzetak; matičar se pozvao na svog načelnika, načelnik matičara na instrukcije iz gradske uprave, a tamošnji činovnik na MUP Srbije. A u MUP-u, svi na putu... Pođimo ipak redom, jer u ovom slučaju pozadina nije neinteresantna. Matičari opštine Savski Venac upućuju nas na svoju načelnicu, gospođu Snežanu Tomašević. Za razliku od junaka naše priče, do nje stižemo vrlo lako, već nakon prvog telefonskog poziva. Nisam raspoložena za razgovor na tu temu, posebno ne sa novinarima, ali vam mogu reći da se mi samo ponašamo u skladu sa raspisima Gradskog sekretarijata za upravu, kaže gospođa Tomašević i Ijubazno nas upućuje na gospodina Vladimira Ružića iz pomenutog sekretarijata. I gospodina Ružića dobijamo iz prve. Ni on, izgleda, ne voli mnogo novinare, a!i se ipalc Irudi da nam

objasni "da državljanstvo zavisi od porekla", "da je Hrvatska međunarodno priznata država a RSK nije", ”da se sve to u nekoj kasnijoj fazi može regulisati međudržavnim ugovorima", "da Srbija nije bila ni sa kim u ratu", "da sva deca o kojoj je reč mogu da ostvare sva prava kao i druga đeca", te između ostalog i "da ne može čovek dobiti državljanstvo Srbije samo na osnovu tvrdnje da je Srbin". Na primedbu da deca bez državljanstva SRJ ne mogu, na primer, đa dobiju jednokratnu pomoć u visini prosečnog ličnog dohotka, Ružić daje čudnovat odgovor "gospodine pa vi ne znate istoriju, kad se vodi rat - strada stanovništvo". U ČUU ĆE ARMUU BEOGRAĐANLN LUKA Ipak na direktno pitanje, na osuovu koje Vlađine uredbe Gradski sekretarijat daje đirektive matičarima, dobijamo vrl'o precizan odgovor; ”na osnovu niza strogo poverIjivih naredbi Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije, odnosno njene Uprave za strance i pogranične i upravne poslove. O sadrzim tih naredbi Ružić je, iz razmnljivili razloga, odbio da razgovara i uputio nas na načelnika Uprave za strance MUP-a Srbije, gospodina Puzovića, usput savetujući da o ovoj temi pišemo pažljivo, jer je "reč o delikatuoj stvari koja može izazvati uznemirenje građana". Sa pomenutim gospodinom Puzovićem, na žalost, nismo uspeh da razgovaramo jer je u vreme pisanja owg teksta bio na službenom putu.

Uskršnji praznici i štamparski rokovi sprečili su nas u pokušaju da o ovoj temi dobijemo komentare od uglednih domaćih upravnika, od službenika Ureda Republike Hrvatske u Beogradu, kao i od stranačkih lidera, što ćemo sve pokušati da obezbedimo za naredni broj "Sveta". Pokušaćemo istovremeno i da odgovorimo na pitanje ima li u čitavom ovom slučaju mesta sumnjama o kršenju Ustava i Zakona, ima li nečeg čudnog u činjenici da se pitanja državljanstva rešavaju poverljivim naredbama policije i ima li u čitavoj ovoj priči elemenata narušavanja Ijudskih prava i sloboda. Ukoliko se uspostavi da je sve po Ustavu, Zakonu i PS-u, onda ćemo zamoliti gospodina Mirka_ Marjanovića, sadašnjeg predsednika srpske Vlade (koji je po-reklom i RSK) da nam opiše kako izgleda biti na visokoj funkciji u jednoj stranoj vladi. U međuvremenu ostaje nam da čekamo dugo najavljivani Zakon o državljanstvu, koji je, kako saznajemo, u završnoj fazi izrade i koji se sprema za skupštinsku raspravu krajem ovog proleća. Mnoge stvari bi se dotle mogle razjasniti, a možda se u međuvremenu obavi i faktičko međusobno priznavanje SRJ, BiH i Hrvatske. Sve to bi moglo da razreši i jedno neprijatno pitanje koje ovih dana muči Zorana Kalinića: od koga će njegov sin Luka, Beograđanin po rođenju, Srbin po nacionalnosti i Ličanin po poreklu, dobiti poziv za regrutaciju i služenje vojnog roka?

28.04.1995. Svet