Свет
žavljanstvu za Pera Kneževića. Tražio sam da mi potvrde da su to primili. Na jedvite jade prirnio je gospodin pukovTiik Vojin Karamarković i potpisao je prijem toga zahteva, mada su se ostali bunili, protestovali i tražili da ne potvrdi prijem. Ne znam zašto." Na naše pitapje kako tumači to što se prisilno mobilisanima u Srbiji prilikom ulaska u RSK, kao što pokazuje slučaj Pere Kneževića, oduzimaju sva dokumenta, Manojlo Latkovič odgovara; "To se ćini zbog toga da ako, ne dao Bog, dođe u takvu situaciju da bude, eventuabio, zarobIjen, ne može da se utvrdi iz dokumentacije da je on mobilLsan u Srbiji i da je državljanin Srbije. On se tamo vodi kao vojni obveznik, sad po njihovim spLskovinia, pod određenim brojem koji su mu dalL I ako mu se desi da padne u zarobljeništvo, on je pripadnik vojske Republike Srpske Krajine ib Republike Srpske. Međutim, za Peru Kneževića Hrvati znaju da je vojni obveznik SRJ, jer su ga kao takvog proterali sa njihove teritorije i baš zbog foga ga sami nisu mobiiisali, iako su hteli. Ako bi ga sada uhvatili, siguran saro da se ne bi dobro završilo, jcr za njib on predsfavlja običnu divljač, nije pripadnik regularne vojske. Kao vojnog obveznika Srbije i Jugoslavijc mogu da ga tretiraju i kao špijmia. Ja najviše strahujem šta bi moglo da se dcsi ako prihvate da ga sutra vrate, jer mu uiko ne garantuje bezbedan povratak do teriforije Republike Srbije, a na granici ove države freba da pokaže dokumenta koja su mn oduzeta."
• Ima ii još mnogo takvih, tragičnih slučajeva? Ja mogu da vam kažem, i stojim iza toga, odveli su poluslepog dečka, Zarka Poznanovića iz Krajišnika, ali su ga u Mitrovici pustili, oko tri, četiri časa iza ponoči. Niko ga nije vratio sto do sto pedeset kilometara nazad do Rrajišnika, morao je, onako poluslep, da se snalazi sam, kako zna i mne. U Birou Republike Srpske mi je jedan mladić, koji je tražio da mu ne kažem ime, pokazao dokumenat da boluje od tumora na mozgu i da treba da bude operisan, ali su ga mobilisali. Ne znam kako je završen njegov slučaj. "OVA VLAST MOŽE ŠTA GOD HOĆE I KAD GOD JOJ SE HOĆE" Primer nasilne mobilizacije đržavljana SRJ Pere Kneževiča, da bi postao topovsko mesto u RSK, samo je jedan od mnogobrojnih koji se u minule tri i po nedelje mogao čuti, i na osnovu koga nmogi, poput Miljenka Derete, predsednika Izvršnog odbora Građanskog saveza Srbije, tvrde da "ova viast može šta god hoče, i kad god joj se hoče". "Mi iz stranaka" - izjavio je Dereta - "koje su u jednom trenutku, s oprezom, podržale mirovne inicijative s vrha ove države, sada smo dobili jasnu poruku da je sve biia samo farsa i obmana. Jer onog trenutka kada vi ne prisiljavate ratne vođe da sednu za sto i dogovore se, nego im šaIjefe novo Ijudsko meso da se pofroši, govorite, u stvari, o pravoj žclji za mirom. Ovo je jedna drastična poruka građanima Srbije -
da mir nije blizu, da će se rat još dugo voditi, i da je ovaj režim spreman da za to žrtvuje i svoje građane, a ne samo one koji su odande izbegli.” Više hiljada izbeglica sa uredno regulisanim izbegličkim statusom i onih bez izbegličkih legitimacija, a među njima i jedan broj državljana SRJ, deportovano je prisilno u minule tri i po nedelje u Republiku Srpsku Krajinu i Republiku Srpsku. Akciju prisilne mobilizacije, kao što je poznato, na zahtev vojnih vlasti dve, od strane Srbije i Jugoslavije, nepriznate srpske države, radnici Ministarstva unutrašnjih poslova sprovodili su često postupcima koji su ličili na hapšenje kriminalaca. Vezivali su im ruke u lisice i upirali u njih automatsko oružje, kako je posvedočilo više desetina očevidaca, najbliže rodbine ovog "Ijudskog tovara", odvoženog domaćim i krajiškim autobusima preko Drine. Na granici su im oduzimana sva dokumenta, a u ratom zahvaćenim srpskim područjima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini dočekivani su kao "dobrovoljci" i upisani su u spiskove tamošpje srpske vojske. O svernu su javnost obaveštavale nevladine organizacije, na prvom mestu Centar za antiratne akcije Građanskog saveza Srbije, čiji je SOS telefon za žrtve pohtičke, etničke, nacionalne, sindikalne i verske diskriminacije bio minulih nedelja "pregrejau" pozivima u pomoć, zatim Fond za humanitarno pravo, čiji advokati sada pokreću krivične postupke u ime nasilno niobilisanih i njihove rodbine (011/658-430 ili 688-702), Helsinški odbor za Ijudska prava u Srbiji,
Beogradski krug, nezavisna glasila, rodbina i advokati prisdno deportovanili. Svi oni upomo upozoravaju vlast u Srbiji da se i ovom, takozvanom mobilizacijom. krši Ustav i drugi unutrašnji zakoni, kao i međunarodno pravo, a time i Ijudska prava, a Ijudima se savetuje da im, u situaciji opšte pravne nesigurnosti, ne preostaje ništa đrugo do da se kriju dok srpski policajci ne postanu manje revnosni. "Ovo naše pozivanje na zakon je pokušaj da ih vratimo Evropi" - kaže beogradski advokat Nikola B arović. "Međuđm, suština nije u primeni zakona. Suština je da smo u fašizmu, što pokazuje i ovo što se zove mobilizacija, odnosno, pravilnije, protivpravno iišavanje slobode, otmice ijudi. Oni Ijude hvataju prema etničkom porcklu. Hvataju Srbe, a ne hvataju, recimo, druge, koji nisu Srbi. To je fašistička podeia. Možda će ova akcija trenutno uminuti, ali dogod budemo u fašizmu, ništa od toga neče prestati. Sve zavisi od potreba viasti: šta im treba u kom trenutku, to će ići." Goran Svilanović iz Centra za antiratnu akciju u Beogradu podseća da su izbeglice zaštićene Zakonom o izbeglicama Srbije i Konvencijom o statusu izbeglica iz 1951. godine, koju je ova zemlja potpisala i ratifikovala. Ti akti najmanje podrazumevaju da hce koje đođe sa teritorije na kojoj mu preti opasnost po živol, i dobije status izbeglice, ova zemlja ne sme protiv njegove volje da vrati na tu teritoriju. I ako mu ne da status izbeglice, smatrajući da ue ispunjava uslove iz Konvencije i domaćeg Za-
kona o izbeglicama, opet ne sme da ga vrati. Može, eventualno, u saradnji sa Komesarijatom Ujedinjenih nacija za izbeglice da nastoji da pronađe treću zemlju koja bi te !jude nrimila. Ako im ne da status i ne pronađe treću zemlju, dužna je da se stara o njihoviin životima i da zabrani svakome da ih vrati protiv njihove volje na teritoriju sa koje su došli. "Sve je to" - konstatuje Svilanović - "ovoga pnta prekršeno, na žalost tih Ijudi koji su pokupIjeni", Svilanović podseća i da MUP Srbije nije nadležan da sprovodi mobilizaciju ni prema kome. Tehnički, vojna policija sprovodi mobilizaciju na osnovu naredbe nadležne komande, bilo da je opšta, bilo da je delimičaa, tako što Ijudima bivaju poslati pozivi. Kada se ne ođazovu, odgovaraju prekršajno, odnosno krivično. Tada mpgu da budu lišeni slobode od strane vojne milicije. "Ako su" - nastavlja Goran Svilanović - " mobUizaciju fchnićki sprovodili vojna polkija i MUP RSK i RS, onda se postavija pitanje suvereniteta SR Jugoslavije, i da li ona dopulta da bilo koja država na njenoj teritoriji sprovodi raobilizaciju. Teško da bi takvo objašnjenje ova država mogla da pruži. Bez obzira na priču da 11 se Republika Srpska i Republika Srpska Krajina priznajn kao države, ipak su u pitanju strane države, uprkos torae što Ijudima koji su famo živeli, ili tamo imaju porodicn, teško pada da im se ka-
SPAVAMO U ŠTALAMA BEZ VODE I STRUJE!
Sta prieaju onl kojl su ms)dbU da pobegnK iz krajišklh toEora za ohužtsi nasjlno mobilisanih rearola sa leriloržia Srbiia
DVOJICU NASILNO MOBILISANIH REGRUTA NA SMRT IZUJEDALE ZMIJE JER SU NA FRONT POSLATI U PAPUČAMA I SANDALAMAI
Miroslav Mikuljanac
vojicu novopridošlih krajiških "dobrovoljaca" iz stroja su, krajem prošlog meseca izbacile _ zmije. Ujedeni su za stopala, jer, su na nogama imali, jedan papuče - drugi sandale, u čemu su svojevremeno i "regrutovani" u Srbiji. Sa takvom obućom su se, nakon "temeIjnih", jednonedeljnih priprema našli na ratištu, na straži... Mesto ovog događaja, Mazin, ličko selo na obroncima Plješevice, necete naći na geografskim kartama bivše SFRJ. Isuviše je malo. Većina dobrovoljaca nije ni čula za njega dok se, nedavno, nisu u njemu obreli. Za jednog od svedoka ovih događaja čitava priča je počela
jedne od kišnih večeri sredinom juna u Beogradu. On je (ime mu naravno nečemo odati) svratio do svog drugara Pere, na pivo. Oko devet uveče - zvono na vratima. Milicija. Oošli Ijudi po Peru, jer je neko iz komšiluka dojavio da vuče poreklo iz zapadnih srpskih zemaija. Da Peri ne bi bilo dosadno, poveli su i njegovog prijatelja koji se tu zatekao, a čija je lična karta takođe bila sumnjiva. Odveh su ih najpre u milicijsku stanicu na Voždovcu, potom na Zvezdaru, pa u Bubanj potok i na kraju u Sremsku Mitrovicu. Tek tamo (dotle niko nije želeo da razgovara sa njima) shvatili su da su postali dobrovoljci N'ojske Republike Srpske Krajine. Dozvoljeno im je da obave po jedan telefonski razgovor. Porodicama su se sledeći put javili iz (Titove) Korenice. "SaIjite sve što možete ", rekao je Pera svojoj ženi, "ovde neraamo ništa, ni hrane, ni odeće..." Nije stigao da završi rečenicu, njegov pratilac, niži oficir VSK, prekinuo je vezu iznerviran sadržajem razgovora. Posle jednonedeljne obuke u Korenici "dobrovoljci" su odvedeni u Bruvno, mesto na sredini puta između Gračaca i Donjeg
Lapca. Tu su proveli sledećih nedelju dana (naravno i dalje u istoj odeći u kojoj su se prijaviii za ralovanje), a potom su prebačeni u Mazin, selo udaljeno desetak kilometara od Bruvna u pravcu granice RS i RSK. Tu su im konačno saopšteni i budući ratni zadaci: straža, žerva, kopanje rovova. Neko se usudio da pita dokle će sve to trajati. Dobio je odgovor: "dokraja rafa". Borci su odmah dobili i odgovarajući smeštaj: bivšu štalu. Spavanje na podu, na slami, tik jedan do drugog, jer toliko ima mesta. Prozora nigde. Tekuće vode i WC-a nigde, Vodu im jednom dnevno donose u plastičnim bocama, a za WC... zna se. Po pričama novopečenih ralnika jelovnik u dobrovoljačkoj jedinici u Mazinu izgleda ovako: jednog dana za doručak čorbica (slične sadržine onoj koja se u bivšoj JNA nazivala "đrnč"), za ručak neslan pasulj bez mesa, za večeru komad hleba. Sledećeg dana za sva tri obroka samo po kiiogram hleba. Zivotni uslovi, dakle. ni blizu onim iz vojnih reklama. Bez struje, bez vode, tako reći, bez hrane, na temperaturama od plus 30 danju, do plus 5 noću,.u odeđi iz ci-
vilistva, bez unifomri, bez čizama, bez lekova. Za svaki slučaj, da neko od "dobrovoljaca" ne bi promenio rnisljenje o svom učestvovanju u ratu, oduzeta su im i sva lična dokumenta. U takvoj situaciji, kako saznajemo, jedan od novoratnika (koji se u Beogradu bavio privatnim biznisom) predložio je svojim oficirima da mu doZvole da on sam organizuje dolazak jednog kamiona iz srpske prestonice sa hranom i odećom i lekovima. Nije mu dozvoljeno mada je nudio da sa njim u pratnji pođe koliko god treba pohcajaca, obećavajući čak i da će osim plaćanja celog puta fmansijski pomoći VSK dobrovoljnim pnlogom od nekohko hiljada maraka. U Mazinu, osim što nema vode i stmje, nema ni prodavnice u kojoj bi ''dobrovoijci' 1 eventualno mogli zadovoljiti neke od svojih potreba, ako su imali sreću da im njihove porodice pošalju nešto novaca. Ali zato postoji cma berza. Izgladnelim stražarima (i budućim žeteocima) nude se konzerve širokog spektra, od sardine do paštete, po jedinstvenoj ceni od 60 dinara za komad. Naravno, gotovo niko nije imao para za takav luksuz, jer je većina "dobrov rljaca" ostavila u Srbiji nezhrinute
porodice, 'bez egzistencijalnog minimuma, Pera, sa početka naše priče, na primer, nezaposlenu ženu i dvoje dece. Nesrećni stražari od svoje rodbine i prijatelja u Srbiji, osim novca, najviše traže vreće za spavanje, čizme, lekove i hranu. Zmija, kažu, po okolnim brdima ima toliko, da bi i pancime pantalohe bile dobrodošle, bez obzira na predstojeće vrućine. Dvojica njihovih kolega, koji su zadobili ujede p>o stopalima, odvedeni su u kninsku bolnicu i o njihovoj sudbini se za sada ništa ne zna. Po infonnacijama do kojili se može doći li Beogradu, ne postoji način na koji bi se krajiški dobrovoljci (ima ih preko pet hiljada) mogh vratiti u Srbiju, izuzev direktne veze kod komandanta VSK Mileta Mrkšića. Madamnogi spominju da se nesto može uraditi za desetak hiljada maraka, preko ovdašnjih švercera i kriminalaca, takve infonnacije u praksi nisu potvrđene. Do sada se iz Krajine vratilo samo 17 Ijuđi, koji su uspeh da dokažu ih da su Hrvati, ih da su neizlečivo bolesni.
7
7.07.1995. Svet