Свет

tiste" - kaže gospođa Obradović i sama lekar. Miličin sin Dejan je na mvou deteta od tri godine. Pojavu ove bolesti kod svog sina ona vezuje za jedan događaj iz detinjstva. Dejan je pao sa čamca u vodu i iako ga je otac odmali izvukao napolje, ceo dan je bio u šoku. "Mislim da je on to doživeo kao namerni atak svog oca na sebe. Od tad presfaje da govori, odbija hranu, počinje da guče i plače kao mlađi braf". Govor se kod Dejana nije nikad povratio. Ponekad uspe da progovori nekoliko nepovezanih reči. "Moj mlađi sin mi je jednom priznao da se uvek plašio da ostane sam sa starijim bratom, u strahu da se nama nešto ne desi. On ne bi znao šta će sa njimL.." Zbog nepostojanja adekvatnih uslova i često pogrešnog tretmana lečenja, Dejanu se pogoršavalo psihičko stanje. "Kad smo ga odveli u Sremčicu u Centar za lako retardiranu decu, posle dva meseca izgubio je 15 kilograma" priča gospođa Obradović, a iz oka joj se iskrada suza. "Smestili su ga u najtežu grupu, gde su bili agresivni prema njemu, a on nije znao da se brani— 1 ' Dejan je sada u trajnom boravku. Dolazi kući za vikend, a leto provodi sa roditeljima. "Neki nas optužuju što smo sina smestili u trajni boravak, a mi smo samo hteh da sačuvarao mrvu svog života. Deca su manji paćenici od roditelja, jer uopšte nisu svesni šta im sc događa". Udružeuju je prijavljeno 350oro dece, ali je na teritoriji Srbije dijaguoslinkovaiio oko 600 slučajcva ovc hoicsii. Sumnja se da je faj broj mnogo veći, jer lekari u unutrašnjosti i ne prepoznaju tu bolest. Tamo su uslovi za lečenje još gori. razumevanje okoline gotovo da i ne postoji. "Izvesna Raja iz Užica se sa svojim bolesnim sinom preselila u jedno zabito selo. Nema dovoljno lekova, a njen Darko ima i epi-napade" - otkriva novu stranu problema predsednica Udruženja, Vesna Petrović. "U Svilajncu imamo šezdesetogodišnju majku koju je njen sin poćeo već fizićki da napada. U njihovu kuću više'niko ne ulazi. Porodica Volkov se iz Beograda preselila u Požarevac. Otac Ivan ima 70 godina i slep je, njegova žena je srćani - bolesnik a ćerka autista. Zvala sam Ivana, a on se nije javio, jer nije uspeo da pronađe telefon." Vesna Petrović je majka šesnaestogodišnjeg Veljka. Veljko ne ume da priča, ponekad ispušta zvuke koje samo njegovi ukučani razumeju. Smeje se raspoloženo, seda za sto i pokazujnći rukom ka kuhinjskoj polici ispušta nerazumljivi glas. "Hoće kakao" kaže Vesna i ustaje da sinu pripremi napitak. "Jedna moja prijateljica je briznula u plać kad je da rauž i ja desetinama puta za ničkom pojiovimo Veljku da koristi pribor, a ne ruke kad jede. Moja sestra je dva dana sedeia na zamišIjenoj granici prostora koji je Veljko napravio oko sebe. AJto pokušate da rau se

približlte, on vrišti. ’i'ck posle dva rneseca uspeli smo da mu se približimo, da ga dotaknemo. Pre po-

jave bolesti moj sin je znao kompletan repertoar ’Bijelog dugmeta’ a onda je sve nestalo, kao rukom odneto". Gotovo mi je neugodno da ovu ženu pitanjima vraćam u vreme Veljkovih neprospavanih noći, drastičnih

vežbi koje muče dete, iscrpIjuju roditelje, ali su jedini put ka delimičnoj socijalizaciji deteta. "Pubertet je najkritičniji period, jer i oni poput zdrave dece imaju seksuaine nagone. Veljko se sfalno mazi i ja mu već branim da bude tako prisan sa svojim đrugariraa. Dčim ga da se rukuje, muški potapše po ramenu... ” Kao predsednica Udmženja za pomoć autistima, gospođa Petrović je detaljno upoznata sa svtm problemima oko smeštaja obolelih. "Trajni boravak u Ulici Stevana Visokog je očajan. Po devetoro dece spava u istoj sobi, dečaci i devojčice zajedno. Imaju dvorište od 15 kvadrata, a zimi sn u hodniku. Jedina svetla tačka je osoblje koje ih je prihvatilo kao svoju decu. Za sve ostalo se sami borimo i očekujemo pomoć od države. Ne mogu da zamislim da će moje dete morati da ode tamo jeđnog dana, a trenutak odluke se bliži što je Veljko stariji." Sve srećne porodice su iste, svaka nesrećna, nesrećna je na svoj način. Ova često koriščena, te stoga i pomalo izbledela Tolstojeva rečenica, prvo je što vam padne na pamet kad se izbliza upoznate sa autizmom. Za tren, ali samo za tren, osetite tračak natčovečansk|og riapora koji ovi roditelji ulažu i silinu Ijubavi sa kojom idu u susret svojoj deci.

"ICadci sitio Dejaiia sniestiSi ii Sremčka u centar %& iačca retardiraiip desn, |>osie dyg meseca izgubia je 15 kg, Smestili sw ga w najtežu grapii gde su bili agresivni prema a en nije znao da se brani"

"Moja sostra je dva dana sedela na zamlšljenoj pranšcl koju je | Veljko 1 napravlo okosebe. ] Na svakl pokušaj prlbližavan)a,onje reagovao vrlštanjem. Tek posle dva meseca uspeli smo daga dotaknemo"

RESGOffflNlfl: GOBAN LATIMOMC Intervju sa Dragoslavorn Petrovičem, liderorn RDSV ("Svet", br. 82) mim Ji UjGAVA mmmmsim KOAUCUA Za ovih nekoliko godina višepartijskog sistema na političkoj sceni Srbije su se pojavljivale razne koalicije i savezi. Izgleda da su najproduktivniji u političkoj trgovini ili, bolje reči, u političkom lutanju bili reformisti Dragoslava Petroviča. Zato nije nikakvo iznenađenje, gospodine Petroviću, što ste i Vi u poslednje vreme počeli da iznosite stavove koji nisu produkt dosadašnjih razmišljanja vaše stranke, već ste se i vi svrstali u one glasnogovomike koji su zarad malo vlasti zaboraviii predistoriju svojih odnosa sa vladajućom partijom. Uostalom, vama to i nije teško, tri puta ste menjah hne stranke, i ko zna kohko puta ulazih u razhčite pohtičke nagodbe, Osnivač vaše stranke jedan je od najodgovomijih Ijudi za raspad Jugoslavije, nekadašnji premijer Ante Marković. Podsećam samo na neke javnosti poznate koahcije u koje ste u međuvremenu ulazih, sa Ligom socijaldemokrata Vojvodine, Depos-om, Demokratskom strankom, Srpskim pokretom obnove, i sve vreme ste žestoko pohtički nastupah prema vladajučoj Socijalističkoj partiji Srbije. I evo vas u 1995. gođini u koahciji sa SPS-om prema kojoj ste imah i, navodno, zadržali opozicioni stav. Koji savez je pravi? Onaj sa Ligom ih ovaj sa SPS-om? Ko je vaš sledeči koahcioni partner? Na nas, SK-PJ "autsajdere" ih na "JUL - najljigaviju koahciju u Evropi", kako ste se izrazih u prošlom broju "Sveta", ne možete nikad računati. Mi svoja politička opredeljenja nismo menjah zarad izbomih rezultata ih malo vlasti. Opredelih smo se za razvoj svog pohdčkog identiteta i okupljanje jugoslovensl;e levice. Komunisti u Srbiji koje vi nazivate "autsajderima" organizovani su u 134 opštinska odbora, u Vojvodini 25, u dva pokrajinska i 29 okružnih odbora, Zato kada smo kod autsajdera, voleo bih da znam da h čete ovako doslednom pohtikom vašu stranku pretvoriti u taxi-stranku. I još nešto, nemojte mnogo protiv komunista, jer u vašem članstvu i rukovodstvu ima više bivših članova Gradskog, Pokrajinskog i Centralnog komiteta SKJ neko u SKPJ u Srbiji, pa ti svi donedavno "veliki članovi SKJ" mogu vam za neposlušnost uputiti drugarsku kritiku. Sve ovo napred može biti i nebitno, ali zar ovako o statusu Vojvodine? Pa vi ste zadovoljni sa autonomijom i pravima narodnosti u Vojvodini. Zar ono malo vlasti Sto ste dobili u Pokrajinskoj skupštini znači da autonomiju sada možemo i ukinuti? Zato nije nikakvo čudo što vam se stranka gasi kada vam je programska doslednost slabija strana. Ali, snaći ćete se vi već. Promenićete ime ih naći novog koahcionog partnera. I, sasvim na kraju, nadam se đa Vam je sad jasno zašto sam i zbog koga upotrebio izraz Ijigava koalicija. Goran Latinović, predsednik Republičkog odbora SK Pokreta za Jugoslaviju

17

■ JIL J M ■IH ;< 11 a :N. M;M MBi!j M_ >IMIII .-lUKI

21.07.1995. Svet