Свет

MILENA PAVLOVIĆ: OD "ANĐELA" DO PODZEMLJA

Bazgsvarala* ■•■■.■■ -"■• ■■ -.■... •■■ .'.,■■■■■'■•

DOK SHQ SNIMALISCEND U KOIOIIA "LETIM", LEZECIZAPRAVO NA OASCIOKAGENOJ 0. KRAN, IMALA SAM STRASNE BOLOVE, A CESKI KASKADERt KOIISU TO GLEDALIGOVORIU SD:

ilenu Pavlović, mladu beogradsku glumicu, upozuali ste i zavoleli kao zbunjenu Marinu u filmskom hitu "Mi nismo anđeli", Ovih dana možete je gledati u toliko hvaljenom "Undergrouudu", a ako, ipak, prednost dajete "daskama koje život mače", čim počne pozorišna sezona, obavezno pogledajte prcdstave "Mišolovka", Agate Kristi, "U poverenju" Pitera Sefera i mjuzikl "Briljantin" čija je premijera obcležila кгај minule sezone. U sve tri predsiave videćete Milenu koja će vas osvojiti ličnim i glumačkun šarmom... No, kreniшо redom, tačnije, od dilema koje svako od nas ima, a svode se na pitanjc: da li sam odabrao pravi put, pravi poziv... "Ја sam, praktično, tek nedavno onako potpuno i ozbtljno zaplovila u glnmaćke vodc, јег sam počela da dobijam veće uioge i zahfcvnije zadatke, što rai je dalo sigurnost i uverenje da nisam pogrešila pri izboru. Ncdoumice fog tipa se smanjuju kad uspeš da uradiš uloge kojima si ti sam zadovoljan i kad se to dopadne Ijudima koji su tebi bitui. Kad se fo desi, ti si u stanju da pauze, kojc su kod ghunaca gotovo nerainovne, iskorištiš za bavljenje nekim drugiin posiom ili razmišljanje o gtumi. Rečju, da budeš smireniji.

Tako ini se, bar, sad čini dok sam ranije, kad dva meseca nisam гаdila, misliia kako verovatno ništa ne vredirn čim me niko ne zove." • Poslednjih godinu-dve pozorišta su izuzetno posečena. Znači li to da smo postaU kulturniji ili je "štos" u nečem drugom? Ne znam da li smo postali kulturniji. Poznato je da je u vreme rata pozorište, a naročito kabare bile na najvišem nivou i najposećenije. Možda je to način bežanja od televizora koji je postao übitačan sa svojim dnevnicima. Sad je sve to malo splasnulo, ali je bilo više nego strašno. U stvari, i dalje je strašno. samo smo se navikli. Pozorište je način opuštanja.... U vreme kad je sve skupo, pozorište nije, a ima neki svoj nivo. • Da li veča poseta znači i veću platu ili honorar? Još uvek ne znam, jer sain za sve jednako plačena. Međutim, generalno gledano, glumci bedno zaraduju, Ulaže se veliki rad, veliko razmišljanje, ogromna energija, jer to nije posao koji se zaboravlja onog trenulku kad napustiš zgradu pozorišta. Sa tri predstave koje sam uradila, a to je ponekad podrazunievalo tri probe dnevno, ja sam mogla da živim normalno. ali - pitanje je kako živeti akn igraš sarno u jeclnoj predstavi? Šta onda? Ne

znam, valjda kad dođeš u godine, kad stekneš ime, počnu više da te cene. Još uvek mi sve to ne smeta baš toliko, јег mi je primamo dokazivanje, mada bi bilo smešno kad bih rekla da ne bih volela da više zarađujem. • Poslednji put smo se videle neposredno posle završetlcu kanskog festivala. U tom trenutku još nisi videla definitivnu verziju "Undergrounda", pa me zanima kakvi su tvoji utisci. I dalje imam čudan osećaj... Kad znaš šta je sve snimljeno, ne možeš a da ne budeš uskraćen tim neizbežnim skraćeujem. Normalno je da u svakom filmu mnogo toga otpadne tokom montaže, ali ovde je osam sati materijala svedeno na tri sata i petnaest minuta, što znači da gledaoci nisu videli više od poloviue, Sto se mog dela tiče, veoma sam zadovoljna, jer ne samo da je lep. već ima i neko svoje značenjc. Uz sve to, na televiziji se, u sklopu reklame za film, dosla vrtelo to moje leteuje. • Kako jc snimJjcna fa scena? Bilo je. izuzetho naporno, a samo snimanje je trajalo sedam dana. Nalazila sam se na dasci koja jc bila pričvršćena za neku vrstu krana. Da bi sve- izgledalo lepo, neprestanp sam bila izvijcna, a lo jc i / iskivalo neverovatnu tenziju leđnih

mišića i jake bolove. Naravno, na licu nije smelo da bude ni traga od grča Ш bola, već je sve moralo da deluje smireno, lepo i lepršavo. Tokom snimanja bili su prisutni i neki češki kaskaderi koji su, videvši tu spravu, rekli da nema šanse da ja to izdržim i preživim, jer sam im izgledala k’o da će me slomiti vetar. Međutim, kad odlučim da nešlo uradim, ja to i uradim, pa ne znam koliko t'eško bilo. • Kad smo prošli puf razgovarale, rekla si da poenta filma uije da pokaže ko je kriv, јег to i nije foliko bituo, već sama tragedija. Misliš li da ima mnogo onih koji su istog mišljenja? Svi stalno traže krivca u bilo kom delu svog života i o bilo kojoj priči, bez obzira da li je Ijubavna, porodična, ratna, poslovna... Za* mene, u sušlini, nije bitno ko je kriv, jer šta znači otkriti krivca? Da li lo išta može da promeni? • I)a li ti jc žao šfo nisi rođena u neko drugo vreme? Da, i to пе samo zato što je sad rat, doduše ne u Beogradu, ali na sto, dvesto kilometara, već zato što su rnnoge stvari izgubile svoju čar i bil, Sad je sve postalo nonnalno niuškarci i žene su jednaki, emancipovane žene se prelvaraju u ■fcmimslkinje, neki muškarci - u toj situaciji - postaju papučići, a neki

đrugi se dokazuju time što imaju ne znam koliko žena... Ta totalna izmešanost na polju muško-ženskih ođnosa se, kasnije, prenosi na posao, kuću, porodicu... Sta više znači porodica? Nekad je ona bila nešto najvažnije na svetu, a sad? Zbog svega toga i kažem da nisam za ovo vreme, јег ne želim da tako živim. Nekoliko puta sam ulazila u rasprave s nekim mojim prijateljima oko tog 'mog shvatanja života i odnosa među ijudima. Čini mi se da je zlo toliko preovladalo da se i ne čudim što postoji rat. Ljudi su ppstali užasnp netrpeljivi jedni prema drugima. Nedavnp sam biia u Belcrusiji па festivalu "Slovenski Bazar". Gledala sam te ijude koji su siromašniji od nas, ali se nekako čuvaju, ijubazniji su jedni prema drugima, drže se zajedno... Mi se, očigledno, odavno nismo držali zajedno, čim je došlo do tog cepanja Jugoslavije i rata. Ko zna dokle će sve to trajati i gde je granica posle koje se ne može više raspadati. Zar ćemo se na kraju, svi, pojedinačno, podeliti na dva dela?! Više nema čistih duša iii su veoma, veoma retke. Kađ upoznam nekog novog čoveka, požeiiin ue da je kao ja, јсг, svakako, ue možemo svi bili isti, ali da una neki čistiji pogled na svet od vcćine. Na trenutak mi se učini da je tako. ali se vrlo brzo

razočaram. Kad se čoveku to dešava iz dana u dan, dođe mu da se zatvori u četiri zida, a opet... Čak i kad je literatura u pitanju. više mi leže dela koja se bave prošlim vremenima. Upravo sam pročitala knjigu "Mimi dani jednog odmora" koju je napisao naš pisac, ali pod pseudonimom Lozanin. Likovi i događaji su smešteni u 1913. godinu. Osećaju se iste slutnje, iste su borbe, počinje rat, ali je sve nekako drugačije. • Misliš da su Ijudi bili bolji? Tad se verovalo u nešto, a u šta sad može da veruje čovek koji ima dvadeset dve godine? Šta če meni pružiti ovaj život? Koji je ovo život? Čemu? Dobro, možda ja malo preterujem, ali mnogo toga nije kao što bi trebalo. Ja ni ovaj posao nisam zamišljala ovako prljavo kao što ga trenutno doživljavam. Svi se nešto bore, "grizu", k’o da če sutra propasti svet. Svi su postali strašno nervozni, a u toj svojoj nervozi se ne okreču sebi, več tu negativuu energiju emituju u okolinu, što je potpuno pogrešno. Reši svoj probleni kod kuče, pa onda idi među Ijude. Pre neki dan sam upoznala devojku koja peva u crkvenom ho■ru, i to ne zato što su se sad svi kao

Svet 1.119. ISH3.

31