Свет
RЕРОRТЕR "SVETA" U VUKOVARU: ODBRANA ILI POSLEDNJI DANI
Piše: Ljiljana Pekić
Tovamiku, na ulazu u Republiku srpsku Krajinu - ono što je od uje ostalo nakon hrvatske "Oluje" potpomognute zdušno zapadnim "vetrovima" - stoji natpis: "Republika srpska Krajina”. Pauza - obavezno legitimisanje putnika od strane milicije Krajine i carinska kontrola - ovde predstavljaju uobičajenu proceduru - ovog sunčanog popodneva revnosnije se provode nego obično, a službena lica ne prikrivaju napetost i hladan nastup. Sa suprotne strane nema izlaska za muške stanovnike Krajine. Dve lepuškaste devojke nervozno šečkaju. Nisu puštene na srpsku stranu. Jedino su gotovo golobrada lica ispod plavih beretki uobičajeno raspoložena. Skračuju dokohcu bacajući znatiželjne poglede prema Krajiškinjama. Tog 17. oktobra Stampa je objavila kratak tekst pod naslovom: "Hrvatska gomila trupe prema sremsko-baranjskoj granici". Udama vest, koja je plenila znatiželju čitalaca, ne više od šlajfne ipo. Iza rampe ona nije samo zanimljivo štivo - ona je agonija desetine hiIjada Ijudi i dece. Ta famozna šlajfna ipo, uživo, ovde па licu mesta - pitanje je života i smrti, biti ili ne biti. Autobus je prošao nakon kontrole; do prvih totalnih ruševina koje najavljuju Vukovar sreću se uglavnom uniformisana lica. Uniforme nose i.žene - raznose vreće sa peskom, snagom koja im nadmašuje mišice. Oko njih se muvaju deca - igraju se, kao da nemaju veze sa ovim raševinama i napetošču koja se oseća svuda u vazduhu. Jedra, nestašna, u patikama i јакпаша јагkih boja, kao i sva deca sveta, nose tragove roditeljske Ijubavi i nege. Nisu je Hšena ni ova deca nad čijim glavama lebdi stalni oblak neizvesnosti. hna ih na hiljade i navikli su na opasnost - ona je deo vukovarskog miljea, kao što je nezaobilazno jutro ih odlazak u Školu. Tog dana škola je zatvorena, zbog ratne opasnosti, pa se igraju - pune ih ulice. Malo je ovde starosedelaca nekadašnjih Vukovaraca, kaže slučajni saputnik, jedan od retkih. Otišh su. U Srbiju i ”na dmgii stranu”. Ruševine naselili nevoljnici, prognanici koji ne imaše kuda, čak ni u Srbiju. USh u ruševine - sazdah od njih novi dom. Očistih, dozidali, skupih rasuto suđe po asfaltu, dezinfikovali memljive posteljine i tako upalili sebi nova ognjišta, a gradu doneli novi imidž. Improvizovanog života - od danas do sutra. "Iznevereni od svih", tumači saputnik. S hrvatske strane, od Nuštra i Osijeka, vrebaju ih hrvatski tenkovi i snajperi. Prema Srbiji, neumoljiva granica koju ne mogu preći. Gde su oni? U životu iz kojeg se pokušava maksimum izvuči danas - jer je sutra neizvesno. "Ovaj narod neće napustiti svoje kuće, шакаг ga ne znam kakva ujedinjcna agresorska sila napala" priča mladić u unifonni u predsoblju gradonačelnikove kancelarije. Sekretarica jedna od starosedelaca, koja je i рге rata, baš kao i gradonačelnik Dokmanovič, obavIjala o.vu dužnost, priča između dve telefouške linije: "Možda sam ipak trebala skloniti decu iz grada - ne-
će više ni da se kupaju! Stalno ih podsećam da u slučaju bombardovanja, ako nisam kod kuće, brzo idu u kupatilo. Smućilo im se kupatilo." Besprekomo radi svoj posao - kao da u ovoj napetosti njeno troje male dece ne borave sami u jednom od vukovarskih solitera, sa tragovima ne tako davnog granatiranja. Građonačelnik je užurban kao i svi oko njega. Slavko Dokmanović, tehnolog-inženjer i jedan od dugogodišnjih rukovodilaca VUPIK-a, bio je na istoj funkciji i рге rata. Zato je svojski prionuo na planove izgradnje Vukovara, onakvog kakav je uvek bio. Da opet nisu zaduvale ratne sirene, već bi sedeli u nekadašnjoj Općinskoj većnici, obnovljenoj u autentičnom stilu nakon totalnog razaranja. Od 9 sati uveče na snagu stupa policijski čas - lokah i skupovi su zaboravljeni. Uniformisana Uca i u opštini - sudije nose znak raspoznavanja. Sa gradonačelnikom razgovaramo u neposrednoj ratnoj opasnosti. • Vidim, ratna opasnost je kulminirala - sve je spremno za sukob, iako se govori o miru, ргеgovorima i mirovnom procesu. Kako ćete postupiti u slučaju hrvatske agresije na ovoj teritoriji? U Kninu, na zaprepašfenje javnosti, nije bilo otpora. Ovo neće biti, niti je bio Knin. Nismo mi, ovdašnji stanovnici izazvaU rat. Mi ćemo, međutim, pružiti maksimalni otpor u slučaju hrvatske agresije i niko neće napustiti teritoriju naše zemlje niti svoje kuće, svoja ognjišta. Mi nismo za rat - ali ako ga Hrvati žele, oni će ga irnati. A, oni ga, oćito, žele. Od početka se zalažemo za mirno rešenje - to činimo i sada, iskreno, bez podvala i lukavogti, Tako je bilo i 1991. Hrvatska strana ni tada nije želela mirno rešenje jer nijc želela Srbe u svojoj "neovis-
noj'' državi - već samo srpske teritorije i imanja. Trebalo ih je proterati ali kada to nisu uspeli politički - počeli su sa primenom sile, terajući Ijude sa vekovnih ognjišta. Kasnili smo u organizovanju, ali smo se organizovali. Mimu opoziciju zastupamo i danas - ali Hrvatska to opet neće. Zapravo, minira mirovni proces. Dok mi, ovde, zastupamo tezu da se nađe rešenje i.za prostor i za Ijude - druga strana traži prostor bez srpskih Ijudi. Njihov cilj je: ući na ovaj prostor ne nalazeći na njemu Srbe, To se ovde neće dogoditi. Evo, jedan tipičan razlog za odlaganje pregovora zbio se u Zagrebu. lako je od tri strane dogovoreno mesto pregovora Američka ambasada, kada smo stigli u Zagreb, hrvatska strana je tražila da se ргеgovori održe u hotelu Palas. Znali su sigurno da nećemo na to pristati - zato su, eto, i predložili. Pa ne pregovaramo o prijateljskoj fudbalskoj utakmici, da se sastajemo u kafani ne potcenjujući hotel Palas i njegov nivo! To je zaista uvredljivo, perfidno - mi pregovaramo o sudbini naroda. Suština je u tome; oni ne žele pregovore, i stalno se služe sporednim stvarima da ih miniraju. Još nismo ni počeli da pregovaramo o suštini problema, kako onda da stignemo do mira? Ovo perfidno izbegavanje produbljuje agoniju na obe strane. Prvobitni pristanak na pregovore zapravo je maska namenjena obmani međunarodne zajednice koja insistira na mirovnim pregovorima. Nama je jasno da Hrvatska ne želi mir - ali istovremeno traži put da Srbi budu optuženi za prekid pregovaračkog procesa pred međunarodnom zajednicom. To su, dakle, igre, i međunarodna zajednica, ili nije svesua igre - ili je namerno toleriše. Juče, na razgovorima u Егdutu smo ih otvoreno upozorili.
• Da !i je srpska strana spremna na elastičniji pristup u pregovorima o rešavanju pitanja Lstočne Slavonije - o pitanju državnosti recimo? Prvo i najvažnije sada jeste da se uđe u pregovarački proces, da se sedne za zajednički sto sa iskrenim opredeljenjem za mimo rešenje. Bez toga nema popuštanja nijedne strane a mi od suprotne strane nemamo takvu klimu. Tada dolazi ono drugo. Sigumo je da obe strane moraju odstupiti od maksimalne opcije. Ne mogu se voditi pregovori ako se svi ušančimo u svoje pozicije. Mi smo spremni na ustupke ali to mora biti i hrvatska strana. Ti ustupci sa naše strane ne smeju itS na štetu stanovnika sremsko-baranjske oblasti i srpskog naroda. Mi imamo jedan pristup - Hrvatska drugi. Zato je tu Međunarodna zajednica kao arbitar koji će u određenom trenutku reagovati. Ne pretendujemo na to da hrvatski narod bude oštećen. Ali, isto tako, nećemo prihvatiti ni da to bude srpski narod. Najbitnije nam je da se izbegne rat i da narod ostane na ovim prostorima. Kroz prelazni period nalaziće se politička rešenja. Mi smo popustili za jednu kariku odustali smo od zahteva da nam se omogući ujedmjenje sa Jugoslavijom. Sada je Hrvatska na potezu ona mora odustati od zahteva da to bude njihova teritorija. Te dve opcije, kao dve krajnosti, neizbežno vode u rat. • Pitanje legaliteta avnojevskih granica Hrvafske za Srbe je od početka bolna tačka - pošto su ostale avnojevske odluke srušcne. Koji datiuni su u opciji tokom pregovora? Mi smo tu vrlo fleksibilni - svi datumi su dobri kao polazište. Upravo to je i naše pitanje - insistiramo kod međunarodne zajednipe da nam odredi od kojeg đatuma se po-
lazi - ako je to 1990. ili 91. - prihvatamo. Isto tako prihvatamo i 1941. ili 1945. ili 1914. Bitno je da se držimo neke osnove. Na žalost, ni to još nije precizirano. Najgore je što se oseća upadljiva pristrasmeđunarodnih poslanika ргеma Hrvatskoj. • Kako je pad Knina uticao na moral ovdašnjili Ijudi? Nama ni danas nisu potpuno jasni razlozi meteorskog pada ovog' dela Krajine. To je izazvalo ovđe veliku zbunjenost - Ijudi su strahovito iznenađeni, razočarani. Sada smo se, međutim, stabilizovali, огganizovaH. Lično ne verujem da se politički bilo kome mogao naturiti ovakav krah i stiadanje. Da nijedna puška ne opah - da Ijudi naprosto odu iz svojih domova, bez ičega, đa bez otpora trpe übijanje, hapšeпје?! Jer, ako se narod hoče boriti za svoje ognjište - ničija naredba mu to neče zabraniti. To mi kažemo ovde - a istorija če, verovatno, jednoga dana otkriti šta se dogodilo sa Kninom. Spremni smo za odbranu svojih ognjišta - naravno, borba je ono poslednje, ako ne bude drugog izlaza. Ako je rat - rat je i ovaj prostor niko nema prava da napusti bez borbe. Ishod sukoba je, naravno, teško predvideti, bez obzira Sto se spominje i NATO-pakt. Znate istoriju kada je močna Austro-Ugarska monarhija napala malu Srbiju, iscrpljenu 1914. balkanskim гаtovima. Došlo je do I svetskog rata. Nestala je močna Austro-Ugarska - Srbija je opstala. U rat ulaze svi da pobede. Međutim, napadom na ovaj кгај gotovo je neizbežno širenje ratnih sukoba na prostor Balkana. čak je potpuno neizvesno kuda to vodi i ko če se sve umešati. Zato ovo i jeste bure baruta.
Svet 30 10.1995.
11