Свет

Mojsijeva politička lešina

dr Draško Ređep

KOMST&MTINOVIG i boga, čovjek progovo«rio", što bi rekao Igor Mandić. Istina - za jednu od devojaka moga kuma Mileta. Naišao je iz apsolutnog trijumfa samoće, taj nekadašnji titulami savetnik republičkog ministra kulture Ž. 8., to jest "Ž. B.", mnogopisac, egzekutor nad sudbinama tolikih naših modemih pisaca koji su, slušaj čovjeka, pali u iskušenje graždanskog morala i nacionalnog osvečenja. I izgovorio nekoliko konstantinovićevski nepreglednih "opštih mesta" nad sudbinom gubitnika Ivana Stambolića, odjednom se živo zalažući za pravo da i poraženi kaže i dokaže svoju istinu, svoj san o svetu. Konstantinović, zakogaje jedan od njegovih komšija dugo verovao da je daktilograf koji mnogo kuca, dakle i mnogo zarađuje, samo je u jednom u pravu: Ništa nas ne otkriva toliko kao naša propast, naša samoća, naša iskIjučenost iz saobraćaja sa drugim Ijudima, naša isključenost iz govora. Samo toga se nikako nije (do)sećao kada je, neprikosnoven, pilatski i cinično, sa nadmenošću koja je uvek imala i mnogo mazohizma u sebi, sudio Lj. Miciću, S. Stefanoviću, T. Manojloviću. M. Crnjanskom i drugima. Po ovome Sto se moglo pročitati pod naslovom Vaša poiitička lešina (Naša Borba, 19. 10. 1995. str. 8), svakako je na tragu Marka Ristića. Ah ne autora eseja Iz noći u noć, nego onih udvoričkih, denuncijantskih članaka koji su, isto u jesen, ah 1944. najavili smrtnu kaznu našim ehtnim autorima, stvaraocima, naučnicima, privrednicima. R. Konstantinović može da bude spokojan: njegov autizam se nikako nije isplatio, a zaborav, ta naša jedina postojbina, kako bi kazao i Matić, blisko je odana njegovoj gubitničkoj, otužnoj, prozikloj, papimatoj, prevaziđenoj, demagoškoj ekvihbristici. To se ne nosi. Sem... u epitafima korozivnim d nekrolozima plačisunđera o kojima je i sam posvetio nekoliko stotina svojih tako zaprašenih, zaturenih stranica. Кгај. Ne čuje se više Mojsijev glas sa Trećeg programa pred kojim su metanisali naši bijedni političari. KANJEVAC Radoman Kanjevac (1960), iz grupe "Galija", objavio je Otvoreпо pismo ("Prometej", 1995). Knjigu otvorenih, neposrednih, veseIjačkih pesama, uvrnutili lakoćom

paradoksa koji se itekako mogu i govoriti i pevati. Dunav i Erih From. Komelija i Panonija, svadbe, praznici i anestezije vTte se na ovom darovitom singlu brzopleto, lakoreko, šarmantno. Dakako, nije mogao, čak ni on. bez Kusturice: cigansku svabdu punu pozitivnih i negativnih likova kao kod Kusturice ipak je zaustavio ispred Saborne crkve u Novom Sadu. Asocijacije su, eto, isto prolazne, prelazne, ulične. Svedoče da i Kusto, sa svojim epigonima i praporcima traje tek samo jedno leto. A sad je več jesen. Prekjuče je bio dan Ivana Kapistrana, branioca Beograda čije su mošti Turci spalili. U Iloku. Jesen je, dakle. OBBEŽ Zapitkuje me, s vremena na vreme, prijatelj: Sta sve ima u tom tvom Rabošu? I da li on uopšte postoji? I o čemu je sve tamo reč? Sve u tom smislu. Najčešće ništa ne govorim. Ali sam se sad, kao u ukrštenim rečima, setio da ima, u registru toponomastike, i ime Obreža, na Obedskoj bari, takoreći bez dna, sa dokonim, nepomičnim, ogromnim somovima. I sa komarcima poput kolibrija. I u tom Obrežu, u vreme kada je vojvođanska birokratija hitno nastojala da što рге pribavi sve atribute državnosti, a jedan nesvršeni student Dušan Popović, banski sin, bio de facto prvi selektor Vojvođanske akademije nauka i umetnosti za koju je, uzgred, uslov ponekad bila samo jedna rečenica o tome da je Vojvodina konstitutivni deo Jugoslavije, itd., snimao se, dobro se sećam, film, ratni, dekorativni. Stab. Muzika. Cigani koji predsedniku Saveta, kanda Kruni-

ću, u beskraj ponavljaju kako je u Sapcu bilo ko usred Pariza (rimuje se sa Mona Liza). Reditelj, kao svaki reditelj, siroma, tako je čitao negde da treba da se radi, kao u Meksiku, recimo, kolje petla, a potom gnevan, nezadovoljan plete vitice a la Bo Derek mladoj Jadranki Selec... Sad već ni u komplikovanom kvizu nećete moći da se setite da se reditelj zvao Latinović, a da su dijalozi pisani... Noću. Ime Obreža me veoma uzbuđuje, i sad. Vreme sujeverja. I očnih lekaга. Da li moj prijatelj sad veruje da postoji Raboš? A Obrež? SAPUTNICI Ali metafizički pojam o metaflzici zaostaje vazda iza njene bhi. Martin Hajdeger Nataša Marković nas je zadužila veoma, objavivši nanovo Saputnike Isidore Sekulić ("Plavi jahač", biblioteka "Plavečarape", 1, 1995). Knjiga je, kao što se dobro zna, bila decenijama test za modemo čitanje, za fragmentamost kao nauk. U velikom rasponu od Todora Manojlovića (1913) do Gojka Božovića (1995) naši prominentni kritičari pisah su o toj apartnoj svesci kao o čitačkom događaju prvog reda. Veoma indikativno, ni ne sluteći naslov biblioteke Nataše Marković, Miloš Crnjanski je, sasvim nezlobivo, u jednom pismu rnerh upućenom napisao za Isidoru da je plava čarapa. Snobizam se, eto, isplatio. U toj skupocenoj knjizi naše proze, obično se, pred kultnim naslovima Bureta i Kruga. obično zaboravlja zapis Novembar. A taj zapis, identičnog imena kao blistava knjiga Gistava Flobera koju

je, na italijanskom ratištu, u prvom svetskom ratu, u razbijenom izlogu knjižare, bio pronašao Miloš Cmjanski i. posle, o пјој napisao žestoko autobiografski ogled. otkriva Isidorino rano svojstvo da intimizira pejzaž. Da naznači osećanje. Nije reč o tome kako se sporo razdanjuje, i kako svuda vladaju tišina i zimska strepnja, koliko o treptaju veoma senzualne, usamljene hčnosti. I sledeći misao Hajdegera, u njegovoj raspravi Ničeova reč "Bog je mrtav", ekskluzivno i značajno preštampanoj u "Samostalnim izdanjima Velvet" neumornog i darovitog Vladimira Maksimovića (1995), lako možemo utvrditi kako je Isidorino promišljanje metafizike u osnovi bilo metafizičko. Dakle itekako opredeljeno, ograničeno. ГОВП.ЕI Ipak je bilo cinično dovesti našeg najvećeg diletanta među filmskim amaterima, B. Mhoševića, da održi svečanu besedu povodom prvog stoleća filma, u novosadskom centru "Apolo". Nije govorio ni berlinski laureat (Ž. Žilnik), ni pobednik pulski (K. Viček), nego čovek koji je. u filmskom paru s onom tv staricom M. Rakić, najpoznatiji trenutno po tome što je Meku turističkog filma u Kranju, koju je zasnovao nezaboravni Dragan Janković, kao rekreacioni termin, zamenio sa nekom rumunskom šelendrom. U kojoj je, dakako, i nagrađen. Ozbiljna senka na dobro zamišIjenom i čistom obeležavanju jubileja, kako se bar odavde vidi i čuje. A možda je to bila tek nepreteuciozna duhovitost organizatora. Smešak pod tačkoin razno, kako bi rekao moj prijatelj Ivan Ivanji.

Ш tek romantično podsećanje na klasično ostvarenje naseg, lokalnog kiča. Na Lepu paradu istog Miloševića. SREBRENKA Kaže mi Srebrenka Ilić kako je, na osnovu moje beleške, posve drukčije zamišljala Jerusov Kibic: nešto tajanstveno, posvećeno, stiže se bezmalo sa propusnicama, kroz koridor. Mermeme stepenice. Smejemo se, pred Kibicom, mom, recimo, krivom navođenju: Srebrenka, Jeja, Jerus, Магко, Cvele, Draško, Jovan. Cak i moji unuci, mali Đurići, Srđan i Saša. Možda sve tamo tačno i piše. Samo što su propusnice пајпајnije. Od neizgovorenog tkanja i nevidljivog pletiva. Mi se već lako prepoznajemo. PRAVOPIS Čini se da je nekorisno što imamo, navodno, čak četiri pravopisa. U televizijskim emisijama novosadskog studija, onim o filmu, ima nelđ čovek, kanda se zove Trifu, no nisam siguran, koji čini ipak revolucionarne skokove u nerazlikovanju naših glasova dž i đ, č i ć. Treba uostalom videti i preslušati emisiju u kojoj je objavljen razgovorom sa rediteljem Draganom Kresojem. Eto, taman pomislite da je odlaskom M. Vučelića istovremeno nestao sa naših ekrana najambiciozniji naš čovek sa govornom manom, kad, viđe vraga kanda na pomolu govornik koji će, može biti, < koliko sutra, inaugurisati naš novi, peti pravopis. Uzaludno sam se nadao da stranac ipak može da nauči ovaj jezik.

DNEVNIK

IGRAO JE SAMO JEDNO LETO: Gde su sada Kustini epigoni i praporci

30.10.1995. Svet