Свет
ma anegdota o tome kako se, već VcOma rano, pokušalo da se — _ UNnOSnO, privredno,
menadžerski — proda matična zgrada mnogobrojnih naših studentskih naražtaja, Filozofski rakultet, na Trgu slobode ı u NjeSoševoj. -
1 navodno, dekan u iim dalekim, neistorijskim našim VIemenima, bio JE istoričar, OZDiljan, dnikčiji, ali sa katastrofalnom govornom manocm.
Sve Je govorio tri puta.
I kada su, opct navodno, sitnim korakom ı velikim parama, kao u Stenjinom stihu. steklh Kupci, ı na njihovo pohizno pi-
tanje o fome kolko košta ta zgrada čije sam prozore pamtio iznutra bar dvadeset godina (student, asistent, doktor, docenf...), oni katastrofični naši privrednici ı bankari upitali za cenu, taj anegdotični naš dekan, istoričar, ponovio je, večit u svom mucanju, tri puta sasvim banalnu cifru: trista, trista, trista Kupci su se uplašili. Ništa od prethodne nagodbe. Devet stotina miliona, ipak, čak ni u stihu, nije ravno sa tri sto miliona. Neuporediyvi čovek generacije svakako je Dragan KosanoVić. On zna ı nijanse, i ritual trostrukih mucanja. Sve.
Cak mi se čini da je KosanoVić nasledio P.1 P. u daleko ras-
košnijem svetlu nego DJegOVi .
epigoni.
Možda i oni, isto akademici, u zavetu svečanom, mucaju. Negde sam pročitao da se jedan ZOVE P...
Ps:
Posle, sasvim posle napominju mi arogantno da ne spominjem Pištu.
Zašto?
Zato što se poslednjem lHberalističkom našem voždu zet isto zove Pišta.
Homo spat.
Nisami siguran. Ali nemoguće kao veliko nadrealističko zamešateljstvo ima konotacije tako ozbiljne, stvarnosne, drukČIJe. Idem na Tvrđavu: Tapi me slika.
Kad sam ja bio mali, uvek sam želeo da mi gradonačelnik, kad već nema, od mađarskih fašista, davno, 1941. smenjenog Jejinog strica dr Miloša Petrovića, bude nalik na Đorđa S. Bašića. Dobro izgleda, hladno razmišlja, sjajno govori (trebalo je čuti njegov govor na otvaranju opasne, sjajne, magične izložbe Muodraga ~ Miše Nedeljkovića Orvelizam: Dekari, pamet Evrope, car), i Još nije bio gradonačelmk. Počeo je da sedi.
Ne radi se o sedećem našem pozicionom trendu, nego i o tome da mu Je poneka dlaka na obrvama posedela.
Nesumniivo, on Je danas raskoš grada kome ogromno veruje, koji voli, koji njega voli.
Bašić.
PIŠTA
Ovih aprilskih večeri ponajviše me zasmejavao prijatelj
| | OJ |
|
Š———
koji Je tvrdio da se, uz SVe postcjeće, stvara stranka srpskog jedinstva, od Cikaga do Banja Luke (uvek verzal, stvar Je — ne ozbiljna).
I taman sam pomislio da Je to nešto novo, čak možda ı atraktivno, kad sam spoznao da ie na njenom čelu autentični Srbin čiji je otac bio Pišta, a možda Je, kako tvrde, u različitim svojim biografijama, bio ı Ceh ı Hrvat.
Ne marim.
Ali taj okus gorkog meda ı osećanje da nas opet neko zajebava prevazišli su sve moje sentimentalnosti. Naravno da je reč i o JanjičaTima. 1 o poturicama.
Nisam više ni u šta siguran.
Jedan bibliograf sa disertacijom o ujaku Stevana Sremca postaje naš lider.
Svaka nam čast: sve Je dopušteno: transvestiti, pederi, Zavetne malene sekte, masoni.
Idemo dalje.
Čudan neki čovek taj Roman Vehovec, novosadski zet.
Odmah izmisli naš skop.
Stanuje na dobroj adresi: Njegoševa 2, sluša zvona sa katedrale za koju je neki čovek rekao da je skrnava crkva.
pari-
1 on zasnuje mesečnik: Sad Novi Sad.
Svaka čast. -
Covek je ozbiljan, dobro se odeva, ima advokate u koje ı Ja imam veliko poverenje.
Ko nije u novosadskom pariskopu Sad Novi Sad kao i da ne postoji.
Eto: Roman Vehovec.
Ps:
Zgodan naslov. Čujeni da je na erotičnim onim telefonima najbitniji, najbolje pogođen trenutak male smrti, svršavanja, dragocenih naših orgazama: Sad!
Ni to ne treba da se prenebregne. vw DUSKA
Ipak je, na svim prijemima u slavu jubileja Sveta, Duška Jovanić bila najapartinija, najradosnija. Jedino smo, čini se, ona i ja znali za magiju rečnika.
Koji rečnici?
Oni o kojima je, namah. pitao Teofil Gotje Bodlera: Da li volite rečnike?
Treba videti tekstove ı govorne meandre gospođice Jovanić pa shvatiti da je nenadmašna... ] u iskrenosti. Ili izravnosti, kako bi se već reklo u susednoj nam državi.
15.4.1996. Svet
SREBIAG
, Imam kineski prevod Pop Cire i pop Spire, ı na naslovnoj strani — u dobrom grafizmu predstavljeni su naši banatski popovi kao Don Kihot ı Sančo Pansa.
Svako, čini se, ima I naše izgrede, 1 naše anegdote onakvim kakve zaslužuje.
Dugo putovanje, hladna
Smrt. DRBRGISA
Citavo ovo, ipak prolećno popodne mislim na Dragišu.
Naravno, ni u kom slučaju na Dragišu koga sam prestao da čitani onda kada sam, u jednom tekstu, čak i u jednoj knjizi, video da je Rastka Petrovića uvrstio, Jednostrano i tupoumno, među nadrealiste.
Mislim, dakako, na Dragišu Vitoševića, mog druga.
I shvatam da je ipak stravično ı veoma cinično što ga je neki penzionisani novinar uvrstio u broj govornika i o briljantnoj knjizi Nikole Miloševića Pravoslavlje i demokratija.
Problem ekshumacije? Spiritizma? Ma nije o tome reč.
Budali je svaki dan bajram. Isto tvrde u Jednoj susednoj drŽavi .