Свет
jr“
MO JM
O ay ak aaa ie
Pokar
Svet 2.9.1996.
L JA i | ICI:
erori!zam kao oblik političke borbe, upM rkos
| svemu, ovoj zemlji Je, bar do
sada, bio nepoznat, a na Organima bezbednosti Je da, ukoliko se makar i naslute
okviri njegovog konstituisa-
nja, tu pojavu spreče svim raspoloživim sredstvima. Jugoslovenska javnost se, ma žalost, u poslednjih nekoliko ratnih godina susretala sa
bombaškim „aktivnostima,
revashodno usmerenim na ične ı mafijaške obračune ili nastalim kao posledica "vukovarskog sindroma”, ali organizovani politički terorizam ne bi smeo da "pusti korenje” na našem tlu, naročito ne u Vojvodini. Apatinsko tragično finale, kome je prethodila bombaška "uvertira" u obližnjoj Sonti, moralo bi biti mnogo ozbiljnije shvaćeno, ako ni zbog čega drugog. ono Zbog užasnog bilansa — poginulog izbeglice Stevana Skorića ı šezdeset ranjenih lica, među kojima Je bilo ı dece. Prema rečima Jednog očevica "u trenutku i posle eksplozije, Apatin je ličio na Belfast. Samo još da neko preuzme odgovornost za podmetanje bonibe — neka domaća varijanta IRA-e ili Crvenih: bripada — ı elo nam još jedne zapadnjačke tekovine, doduše, neželjene, koju smo kao i sve ostale,
· nespremni dočekali. Ni pos-
le dve nedelje počinioci nisu otkriveni, iako prema nekim informacijama Srbija trenutno zapošljava preko 180 hiljada policajaca. Gde su specijalci, gde su antiterorističke Jedinice?"
"'MOLOTOVLJEV KOKTEL" NA - ŠMOLU
Nekoliko dana pre tragedije na narodnom veselju u Apatinu, pod okriljem noći, bačene su eksplozivne naprave ručne izrade ispred kuća Antuna Vodeničara i Ivana Rakina iz Sonte i na šatru zabavnog parka Karla Bihlera iz Sombora, koji je tih
"kirbajskih" dana gostovao u
ovom selu. Uznemirenje, strah, pa čaki revolt, uselili su se u duše lokalnog stanovništva, a desetak dana kasnije novi šok je izazvan bacanjem | "molotovljevog koktela" na ulazna vrata seoske osnovne škole. Avetinjski prazne ulice u Sonti mogle bi se donekle opravdati podnevnom "sijestom", da nema sveprisutnog, Zpusnutog straha koji je skoro moguće opipati.
Sekretar Mesne zajednice u Sonti, Antun Žlatar, posle kraćeg kolebanja pristaje na razgovor ı kaže: "Možda je to slučajnost, ali od kako je u Politici” pre nešto više od godinu dana objavljen tekst pod naslo-
_ vom koji sve govori — 'Son-
fa, oaza mira”, fe oaze više nema. Kao da je nekome zasmetala idilična slika o našem selu i više nego korektni odnosi između mež-
fana i izbeglica. Prvo su
tih:
U senci tragične eksplozije u Bpatinu prošla je serija eksplozija u obližnjoj Sonti, naseljenoj pretežno hrvatskim življem. Novinarka "Sveta" posetila je tim povodom ovo nekad mirno bačko mestašce na tjranici sa
Baranjom
nam prošlogodišnji "kir-
baj pokvaliri besni momci? iz Apatina ili Prigrevice, koji su sa desetak automobila, u po bela dana, upali u selo započevši pucnjavu iz svih oružja, a sad i ove bombe... Kada je početkom rata krenula mobilizacija, odziv naših momaka je bio čak 98 posto, čime se malo koje mesto može pohvaliti. Na sreću, nije bilo poginulih, ali šestorica su se kućama vratili ranjeni. Od šest hiljada stanovnika, koliko je Sonta imala, do ovog poslednjeg rata (pored 75 procenata Hrvata, ovde žive Srbi, Mađari i Romi), broj naših sugrađana se uvećao za oko hiljadu izbeglih lica iz Krajine i zapadne Slavonije. Primili smo ih od srca, kako smo najbolje znali i umeli, iako je naše selo relativno siromašno. Ovde kolektivnog smeštaja nije bilo, izbeglice su smeštene po privatnim kućama, uglavnom kod hrvatskog življa. Naši meštani su dobrodušni, mirni ljudi, spremni da pomognu i ne znam čime su zaslužili ove bombaške napade. Sokci na ovim prostorima Žive nekoliko vekova, Srbiju smatraju svojom državom, Što su, čini mi se,i dokazali i nikakve veze sa Hrvats'kom niti su imali, niti imaJu. Od Drugog svetskog rafa do danas samo su dvojica Sonćana završili fakulfet u Zagrebu, a nisam siguran da li je bilo deset učenika koji su srednju školu pohađali u Osijeku. Sva ova ružna dešavanja su nas potresla i nadamo se da
će uskoro doći do smiriva-
nja".
"Espeesovska" ikonografija u kancelariji gospodina Zlatara apolitičnom stanov-
ništvu Sonte očito nije po-
mogla da izbegne nevolje. Zasićenost politikom potvrđuje ı činjenica da je u selu "regrutovano" samo pedesetak članova SPS-a ı osam pristalica JUL-a. Ostali su "nesvrstani".
BOMBANA RINGISPILU ·
Ivana Rakina, predsednika mesne organizacije SPS-a ı šefa Mesne kancelarije zatičem na radnom mestu. Zamišljen, pomalo odsutan priča: "Prva eksplozivna naprava bačena je pred kuću Antuna „Vodeničara, ma ulazu u selo iz pravca Apatina, 7. avgusta, oko jedan sat posle ponoći. Sledeće noći, u dva sata ujufro, eksplodirala je bomba na ringišpilu, da bi sat kasnije defonacija u mom dvorištu izazvala paniku među ukućanima. Spavao sam na kauču pored prozora i stravična buka i lomljava me je frgla iz sna. Pokrivač mi Je bio prekriven staklenom srčom. Na sreću, ostao sam neozleđen, ako ne računamo ogrebotinu na uhu, izazvanu komadićem stakla. Za samo nekoliko trenutaka svi smo bili na nogama, uplašeni, bledi i zbunjeni. Kada smo se povratili od prvog šoka, moj sin
· Zeljko je izašao u dvorište i
ustanovnio da na oko dva mefra od kuće zjapi krater dubine 15 cm i prečnika oko jednog metra. Pošto nemamo felefon u kući, ništa nismo preduzimali do svanuća. U 5 sati sam ofišao do Stanice milicije i ne našavši tamo nikoga (kasnije sam saznao da su u to vreme bili u zabavnom parku, takođe zbog eksplozije), pozvao sam felefonom
TIE TT TT Ti TT ia
8
"NA OVU DRŽAVU NISAM DIGAO NI RUKU, NI PUŠKU": Antun Vodeničar, jedna od žrtava "bombaških napada"
iz moje kanćelarije apatinski SUP. Pola sata kasnije, milicijska patrola je došla pred našu kuću, praćena inspektorima iz Sombora i Apatina, Kkoji su izvršili uviđaj. Sve su ispitali, izmerili, skicirali i – otišli. Do danas nisam dobio nikakve informacije o tome da li je počinilac uhvaćen".
Osim razbijenih prozora, na kući Rakimh su vidljiva oštećenja, ali će se vremenom sanirati. Sta u ovakvim slučajevima učiniti da se zaleči povređena duša?
"Ljudi su ogorčeni" kaže Rakin — "doduše, masovnih okupljanja nije bilo, ali-su učestale pojedinačne reakcije. Meštani traže da država preduzme mere za zaštitu stanovništva. Atmosfera je prilično zategnuta, u selu vlada nezdrava klima, jer zbog neotkrivenih počinilaca, logično, caruju nagađanja, što ne vodi ničemu dobrom. Zato smo zahtevali da vlasti intervenišu. SUP je pojačao mere bezbednosti, selo je neko vreme bilo blokirano, na svim pravcima patrole milicije su kontrolisale ulazak
putnika. Prošle godine, kada su nam ešeljevci' iz nekog od obližnjih mesta na "kirbaju" pucali po selu izvikujući nacionalističke parole i preteći da će nas sve poklati i pobiti, milicija se pojavila, a odmah za njom došla je i vojska koja je izvesno vreme čuvala Sontu. Preostaje nam jedino da se nadamo da će se situacija smiriti i stabilizovati." Desilo se najgore što se moglo desiti. Zbog neažurnosti organa bezbednost, selom kolaju priče, padaju optužbe. Sokci misle da su bombe podmetnuli izbeglice
- ili Prigrevčani, dok Srbi "na-
i izlazak motorizovanih.
slućuju” da je to delo Hrvata koji žele da okrive srpsku stranu. BOOT TOI SAVOVIĆ KAO MAPETOVAC" Prekidam podnevni dremež Antuna Vodeničara koji u početku nerado, a zatim sasvim otvoreno priča: "Mislim da moja kuća nije slučajno izabrana. Možda je neko pomislio da ću se uplašiti ı otići. Ne pada mi na pamet! Odlučio sam da se prvo obratim Bošku Peroševiću, pa ako to ne pomogne, otići ću do Hrvatskog ureda u Beogradu. Mora neko da me zaštiti! Ja nisam bombaš i nemam nameru da uzvraćam istom merom. Taj Koji je bacio bombu pred moju kuću nije dobar čovek. Na ovu državu nisam digao ni ruku, ni pušku, niti ću to učiniti, pa valjda imam pravo na zaštitu? Prošlogodišnja pucnjava na "kirbaju" je zataškana, ali ovo ne može da se prikrije, krivci moraju biti otkriveni i kažnjeni, da bismo mogli da se osećamo sigurnim. Iako se gospođa ministarka Margit Savović rastrčala k'o neki 'mapetovac? da ubedi svet da je u Vojvodini sve u redu, što se tiče poštovanja prava nacionalnih manjina i njihove zaštićenosti, ja tvrdim da nije u redu. Jer, ako od svoje platice treba da popravljam štetu koju mi je naneo drugi i još da trpim strah; onda tu nešto ne valja."
O mogućim razlozima zbog kojih Je bomba bačena baš pred njegovu kuću, Vodeničar kaže: "Pretpostavljam da nekome ovde smeta
činjenica da moje rke žive u Osijeku. Stariju je po završenoj osnovnoj školi odveo moj brat na dalje školovanje, jer on nema decu i na taj način je želeo da mi pomogne. Završila je Prirodnomatematički fakuItet i sada radi u osiječkoj gimnaziji kao profesor matematike i fizike. Pa ko je pre dvanaest godina mogao maslutifi šta će se desiti sa našom „zemljom? Mlađa
kćerka je već druga priča.
Morala je otići, jer više nije mogla da trpi uvrede. Posle završene srednje ekonomske škole, upisala se na Pedagošku akademiju u Somboru, sa željom da studira istoriju. Na njenu nesreću, imala je predavača, profesora Gajića, koji je svaki svoj čas počinjao rečenicom 'Hrvati su ustaše, oni nemaju istoriju'. Hteo sam da odem do Gajića i da intervenišem zbog takvog njegovog nastupa, međutim, posle kraćeg savetovanja sa advokatom odustao sam. Preostalo mi je jedino da podržim svoje dete i da mu pomognem da ode u Osijek."
U Sonti se, osim međusobnog optuživanja izbeglica ı domaćina za bombaške aktivnosti, mogu čuti i drugačije verzije nemilog događaja. Jedna od njih je da su to učinili "momci iz Erduta”, koji na taj način pokušavaju da zaplaše lokalno stanovništvo hrvatske nacionalnosti. S pravom očekuju da bi strah ove mirne ljude, nesklone nasilju, mogao podstaći na iseljavanje, a prazne hrvatske kuće bi dobro došle onima koji ne mogu da se pomire miti da prihvate Re? publiku Hrvatsku kao svoju domovinu. Da li ovo logično Zvuči? + |