Свет
O Ia Diše:: DrBDraško ·
Nema takvog života koji bar za trenutak nije bio besnutan.
Vislava Šimborska, O smrti bez preterivanja
PTTANJE IZBORA
dalekim · pedesetim godinama, a ı kasnije, dakle u vremenu koje se pamtilo još ponajpre po uspesima Đorđa Marjanovića u Rusiji, u vremenu oskudnom u medijima, uostalom ı u tekstilu, Jedno od upičnih, prvih pitanja udvarača devojci bilo je: Gde se Kupate? Ukusi su drukčiji danas. Više se radi na gestu, na mimici, na mirisu. I divljeg kestena: dakako: spermatičnog. A na pitanje gde se svi zajedno, ili pak ponaosob, kupamo, moglo bi se odgovoriti s pomislima na Miholjsko leto, na zakasnele fruškogorske izlete, stara sentmentalna pisma, male oglase u kojima se nudi i kupuje sve pod kapom nebeskom, zornjaču koja nailazi kada počinju na TV "Palmi" erotski filmov!i. Kupamo se u vlastitom znoju, u prolazničkom metežu u Zmaj Jovinoj, u uspomenama na stari nOVOsadski korzo, na Mačkovom sprudu, u "Kibicu" zajedno sa prijateljima, u budućim Soldatovićevim fontanama, u očekivanju da, ipak, gradska skupština održi sednicu i potvrdi ovogodišnje laureate Oktobarske nagrade (među njima, dakako, i novosadskog, "Prometeja").
Jedan profesor me je, na početku studija, posle razgovora o Tomi Akvinskom ı Nabokovu, iznenada upitao: Koliko dugo ostajete u kupatilun? Imao sam, kanda, spreman odgovor: Kako kad, kako s kim. Nismo se više nikad vraćali na temu kupanja. Steta, mogao je mnogo šta da dozna i o mojoj generaciJU Danas se, inače, u saunama isto govori o biznisu, Candirovim ukradenim kamerama, lepim ženama, pripremama za navodni film o Stevi Popovu, čije su pripreme, kako reče u jednoj tv emisiji "poodmakle", Coberovim cipelama, očnoj klimci kojom još upravlja ona lekarka što voli višecifrene brojeve, Madoninoj kćerki, Balaševićevoj blistavoj knjizi pesama Dodir svile, televizijskom razgovoru one starice sa Stevanom Šalajićem, metuzalemima na našim skupovima,
a E
koji, redom, jedan drugom kazuju
kako se, u visokoj dobi života i miopije pameti, nimalo nisu izmenili. Dakako, spominju se još i neki prigodni govori. Između ostalih i onaj izvesnog Popova o Dositeju o kome on zna, sve se čini, a i čuje, neuporedivo manje nego ja, recimo, o aktuelnim nalazima džinovskih reptila.
Ponajmanje se govori o izborima. Jedino još onda kada se tretiraJu kao prelazni rokovi za potrošene spodobe koje menjaju ı fah, ali i stranke. I onda, kada ih kao nekog Bajića koji se Jedva razaznao gde Je Futoški park a gde Platoneum, njegova stranka neće, predlaže grupa građana!
Pitanje izbora se uvek postav-
lja. GELO U Blicu sam pročitao kako Stipe Suvar, na beogradskom trotoaru, sećajući se znamemitih Hrvata koji su živeli ovde, kaže ı sledeće: "Kulturni emigrant ovdje je bio i
Jedan Matoš. Svirao je violinu, za-
rađivao Za Život...”
Antun Gustav Matoš jeste svirao, ı to u orkestru beogradskog Narodnog pozorišta. Ali ne violinu, nego — čelo! I upravo se navršilo sto godina kako je 1896. godine dobio svoj prvi honorar, kao čelista, taj proslavljeni hrvatski a i srpski kritičar. A jednu priznanicu Je, isto pre jednog. veka, potpisao kao Antonije G. Matoš.
To bi, ipak, Stipe Šuvar, kao bivši hrvatski ministar kulture, mogao da zna.
OKTOBARSKE NAGRADE: U
Matoš mu to ne bi Oprostio. Zna se da nije mario površnost, poluistine, neznanje.
Uvek je u pitanju čelo.
Vislava Simborska (1923), ovogodišnja dobitnica Nobelove nagrade, bila je velika literarna simpatija znamenitog našeg prevodioca Petra Vujičića. Znamo je, odavno, pre svega zahvaljujući Pjotrovim prevodima, a zatim i u prevodu Biserke Rajčić koja je, bez sumnje, legitimni njegov naslednik (Kraj i Početak, KOV, Vršac, 1996).
Ta pesnikinja stoleća koja je, među prvima, utvrdila kako glupost nije smešna, a mudrost nikad vesela, pevala je o smrti, našim precima. I još o tome kako posle svakog rata neko mora da pospremi, odstrani ruševine, leševe, posledice. Veliki evropski liričar stoicizma, Simborska je našu elegiju prolaznosti varirala Jednostavno i bogato u isti mah.
Male stvari. Bogate uspomene. Neizvesni dani.
SIGNRLIZAM
Na nepostojeće pitanje o tome otkud signalizam u Beogradu, ova nepredvidljiva, reska i markantna knjiga Milivoja Pavlovića (Svet u signalima, "Prometej", 1996) odgovara mnoštvom podataka, maniestnih poruka, hronika, odblesaka Jednog pokreta koji Je navršio trideset godina (1965—1995) ı koji je svoju inspiraciju pronalazio u dostignućima moderne tehnološke civilizacije. Signalizam je, možda jedini posle nadrealizma, srpskoj kulturi ı književnosti doneo atribut
OČEKUJUĆI DA SE GRADSKA SKUPŠTINA IPAK SASTANE I "OVERI" OVOGODIŠNJE DOBITNIKE novosadskim političkim i drugim salonima uznemirenost raste iz časa u čas...
visoke planetarne aktuelnosti, dovršenosti poteza, prepoznavanja cilja. Nije slučajno što su najinventivnmiji beogradski nadrealisti (D. Matić, O. Davičo, LJ. Jocić) upravo esencijalnu definiciju signalizma prihvatili kao ispit poezije pred elektronikom u nezapamćenom vi-
· horu savremenosti. Pavlovićevi og-
ledi ı mtervencije svake vrste, pravovremene ı obaveštene, postavljene u samoj blizini ovog jedinstvenog pravca, svedoče O izuzetnoj erudiciji ı saživljavanju sa pokretom. Sıgnalizam Je, zna se, bio nepravedno skrajnut našom konvencionalnom kritičkom praksom. Pavlovićev Iskorak u neistraženo carstvo reči i znaka, datiran septembrom 1996, tri decenije kasnije, svakako je autentična, apokrifna, Živa istorija signalizma. I čita se s uzbuđenjem, ponosno, uprkos. Registri, PiP ab pisma ı svakojaki prilozi u ovoj knjizi senzacionalno pokazuju jedan od fokusa moderne srpske književne misli. Ona velika ı mala slova iz antologijske Jocićeve pesme, ovde su naišla iz sveznadarskog, kompjutera, tako umnog, da bi tumačila naše Zzaumino biće, naš san, naš vek.
Praznik smelosti, istraživačkog, duha, slobode.
GROM IZ VEDRA NEBA
· U podacima za biografiju, dakako apokrifnu i po mnogo čemu nepredvidljivu, slikara Miće Mihajlovića, Jednog od najćutijivijih i najčudljivijih, zagonetnih usamljenika Petrovaradinske tvrđave, nikako ne bi smelo da se smetne s uma kako njegov taman glas koji se pre-
poznaje i u grohotu smeha, i u psovkama, svakako i psovkama nežnosti, kako bi već rekao njegov prijatelj Miroslav Antić, nailazi tek s vremena na vreme. A i tada, po pravilu koje mije pravilo, kao grom iz vedra neba.
Sve ostalo, naizgled, traje u veoma utišanim prostorma slikanja, crtanja, šaha, slušanja, znalačkog onog ćutanja koje je bilo pre i posle svega. :
Gromovi, uostalom, i ne bivaju svakodnevno. Samo na praznike nepogode, velike srdžbe, pometnje u oblacima, visoko nad nama.
A,u biti, uvek mi se tako pričinjavalo, gromovi su se dešavali i pre nastajanja mnogobrojnih Mićinih slika: najednom veliki, neporecivi ozon svetlih razdaljina, prostranih pluća, novog sporazumevanja. U Mićinom slučaju, kanda, gromovi su ne samo iZazovni trenuci ovaploćenog gneva, nego se javljaJu ı kao kobne atmosferske opomene, kao otškrinuta vrata u one druge, nadzemaljske prostore, u naše · maštarije, u našu naivnu uspaljenost. Sa druge obale viđeno, Mićino slikarstvo itekako izaziva taj gromovnički, mitski, udesni svet snažne doživljajnosii. o -
Svakako, gromovi i Mića Mihajlović, na onom varadinskom gramtnom grebenu preko reke,
veoma se dobro slažu: nema gro
mobrana, nema opreza, nema si tnji na vezama, nema posrednik: Gnev i jeste početak stvaranja. Ili stvaralačkog procesa i nema. _ Gromovnik sa Tyrđave zove se: Mića Mihajlović. + -
|
dao besan aka jaaa alal days rviipiGu dedarıka:Bivazby sjediyrtaka