Свет

ĐULA MEŠTER: DA JE OK "VOJVODINA" U BEOGRADU, SIGURNO BI NAM BILO BOLJE!!!

Piše: Vanesa Predojević

а kraju svake godiue u mnogim dome nima Ijudskog rada i delovanja svode se računice o postignutim uspesima i rezultatima. Krajem decembra 1996. godiue grad Novi Sad je. između ostalili. izabrao i svoje sportiste godine: u ženskoj konkureuciji ubedljivu pobedu odnela je Aleksandra Ivošev, reprezentativka Jugoslavije u streIjaštvu i osvajač dve olimpijske medalje u Atlanti. dok je u muškoj konkurenciji isto tako ubedljivo kao najboIji sportista 1996. godiue proglašen odbojkaš Đula Mešter. Za one neupučene (a takvih je, ubeđeni smo, veoma malo). Đula Mešter je afirmisaui jugoslovenski reprezentativac. kapiten odbojkaškog kluba "Vojvodina NIS RNS' iz Novog Sada. osvajač ninogih sportskib medalja i prizuanja od kojih izdvajaiuo sanio ona najznačajnija: u dresu jugosloveuske reprezeutacije Mešter je osvojio bronzanu inedalju ii najjačoj. svetskoj koukurenciji na Olimpijadi u Atlanti, i trećc rriesto na Svetskom kupu održauom krajetti prošle godiue u Japanu. U crveno-belom dresu OK "Vojvodina NIS RNS" Mešter je već godinama osvajač najsjajnijih priznanja u okviru svih odbojkaških nadmetanja na terenu Jugoslavije, a tokom prošle sezone Mešter je sa svojim klubom požnjao velike uspehe i u Evropi, osvojivši treće mesto u Kupu evropskih šampiona. Kao odraz i logična posledica dugogodišnjeg napornog rada i treniranja, impozantan i impresivan broj sportskih odličja i priznanja ovog mladog odbojkaša naveo je mnoge novinare i druge Ijude vezane za sport da proglase Meštera "Sportistom Novog Sada 1996. godine", ali i da mu uruče Spartakovu nagradu. Na izmaku prošle godine u jednoj novosadskoj piceriji našli smo se sa kapitenom OK "Vojvodine NIS RNS" i razgovarali o mnogim stvarima, a uajinteresantnije seginente tog razgovora prenosimo našim čitaocima. ♦ Sad kad su odigrane i dobijene mnoge velike i teške utakmice u državnom dresu, da li bi mogao da izdvojiš neku koja je tcbi lično najteže pala? Svaka utakmica u državnom dresu velika je čast i izazbv za svakog sportistu. Sad kada je iza nas i Evropsko prvenstvo. i Olinipijada i Japau. niogu da primetiin da je svinia uama u reprezentaciji bilo veoma leško lokoni kvalifikacija za Evropsko prvenstvo u Atini

prošle giKline. >elile >e .>,llllO pne dramatične utakmice sa Spancima! Međulim, posle je sve bilo lakše: ni u Grčkoj ni na Olimpijadi od odbojkaša se nije očekivalo previše, bili stno nmogo manje opterećeni u odnosu na košarkaše. Kada smo polazili u Atlantu. mogli smo da obećamo da ćemo se boriti koliko nložemp, računali smo na neki plasman do šestog mesta. Medutim. kako su takmičeuja odrnicala, tako su rasli i naši apetiti. Meni lično je biia najteža utakmica sa reprezentacijom Brazila, bivšim olimpijskim šampionom: iako sino dobro počeli i poveli sa 2:0 u setovima, sledeća dva sata smo se opustili, igra je pala, i sve je rezultiralo tirne da su Brazilci izjednačili. Tako smo došli u situaciju da se za pobedu borimo u petom, odlučujućem setu. Bilo je zaista teško; ali, ipak se sve dobro završilo. mi smo pobedili i plasirali se u polufinale. Na kraju smo pobedom nad Rusima obezbedili bronzu i postigli uspeh kakav niko nije očckivao. Takav plasman na olimpijskim igrama nije dosegla nijedna jugoslovenska selekcija, pa ni u okviru stare Jugoslavije! ♦ Pobeđene su tnnoge odbojkaške velesile, uključujući tu i Brazil, Rusiju, Spaniju, Bugarsku, Kiiiu, Korcju i innoge druge zeinIjc. Sta je sa Italijoin i Hoiandijoin? Opštepoznata je činjenica da su Italijani i Holandani u odbojci ono što su Amerikanci u koŠarci. Njihove reprezentacije nemaju prvu poslavu i klupu: svih dvaiiaesl igrača podjednako su

kvihlctni 1 jaki. lako ila ititenzitet igre retko kada opadne. Medutim. u bliskoj budućnosti mnogi stručnjaci ipak predviđaju kraj neprikosnovene vladavine Italijana i Holanđana, pre svega zbog snaga. S druge strane, u odnosu na sastav. italijanske i holandske reprezentacije, naš tim je bio puno mlađi, tako da u narednim takmičenjima sa razlogom očekujemo svoju šansu. Naša reprezentacija je mlada, ali nju čine veoma iskusni i kvalitetni igrači. Mnogi od ujili godinaina igraju napolju. uglavnom u Italiji, tako da već poznaju igru ovih odbojkaških velesila. Ponavljam da do promena u samom vrhu može doći već u takmičenjima u okviru Svetske lige. ♦ Te promene najavljivali su selcktor Grozdanović, trener Gajić i neke tvoje kolege pre polaska u Japan. Vanja Grbić je čak spominjao osvajanje prvog mesta. U Japanu se to nijc obistinilo, a ti nam reci koliko je realno da se u Sidneju osvoji zlato? Osvajanje trećeg mesta u Japanu je veliki uspeh, bez obzira što smo poraženi i od Italijana i od Holanđana. To što se neke prognoze nisu obistinile, ne trcba uzeti preozbiljno: svi mi verujemo u sebe, i svesni smo da ćemo kad-tad baciti na nogc i one koji se trenutjio čine nepobedivim! Do Oliinpijade u Sidneju ima još dosta vremena, a na nama je da ga pametno iskoristimo. ♦ Kad vcć pominjcš inostranstvo, koju bi zemIju od onih koje si posetio u državnom dresu izdvojio kao iiajiiiteresaiitniju?

Guijemca je da 1111 sportisti i nemamo mnogo vremena za obilazak i upoznavanje sa lokalnim pejsažima, znamenitostima i Ijudima: uvek smo prezauzeti treninzirna i utakmicama, tako da za zadovoljstvo ostane malo vremena. Ipak, kada bih ozbiljno razmislio o tvom pitanju, izdvojio bih možda Japan. Tamo Ijudi zaista vole sport, a sportisti su bogato nagrađeni. ♦ Za vreme prenosa sa Kupa u Japanu jasno se mogla primetiti velika posećenost žena. Televizijski komentatori su nekoliko puta rekli da Japanke čine čak 95% publike na odbojkaškim mečevima. Kako to komentarišeš? Da li su naši odbojkaši bili meta raznili obožavateljki? Da, u Japanu smo zaista bili iznenađeni brojem žena u publici, tako nešto nismo nigde videli. Ali, nismo bili u pitanju sarno mi Jugosloveni. već odbojkaši uopšte. Da si bila u prilici da vidiš kako fanatično navijaju za domaću ekipu, shvatila bi o čemu govorim. Japanci su zaista zanimljiv narod: mnogo rade, ali, vidi se, umeju da cene sport i uživaju u njemu.~ Što se tvog drugog pitanja tiče. i tu je odgovor potvrdan. Japanke su nas sačekivale i pre i posle utakmica, i pri izlasku iz autobusa, ispred hotela... lako smo se do sada svi mi koiiko-toliko navikli na publicitet. ovako nešto nas je ipak iznenadilo. Njih hiljadu bi nas okupiralo sa svih strana, i tražilo da se fotografišu s nama. a najveća bi im počast bila da se rukujemo. Npr. bila je jedna

Japanka koja se još u Osaki zaljubila u Nikolu Grbića. doputovala je za našom ekipom u Tokio, prisustvovala svim našim utakmicama i fotografisala Nikolu, i na kraju uspela da mu priđe i pokloni album sa sređenim fotografijama... To je za nju bila velika čast. Da se okrenemo malo tvojim igrama u domaćem prvenstvu. Kako se snalaziš u ulozi kapitena? Meni je ovo već šesta sezona u OK "Vojvodina NIS RNS", i pošto sam trenutno najstariji i najiskusniji član ekipe, bilo je normalno da postanem kapiten. Sa svojim saigračima, trenerom i upravom kluba imam korektan odnos. i nadam se da će tako i ostati. Svestan sam da je na meni velika odgovornost, i trudim se da dorastem svakom zadatku, da pomognem svojoj ekipi što više mogu. ♦ Tvoj klub je u dosadašnjem toku takmičenja već osvojio Kup Jugoslavije. Šta će biti u plej-ofu, da li očekuješ da će se ponoviti prošlogodišnja drama sa Partizanom? Moje mišljenje je da se u finalu ovogodišnjeg plej-ofa OK "Partizan" neće ni pojaviti. i da će se glavna bitka voditi između "Vojvodine" i "Zvezde". A što se ishoda tih utakmica tiče, verujem da ćemo mi imati snage da i ove sezone trijumfujemo. svi smo optimisti. ♦ S obzirom da si već dugo u Novom Sadu, da li bi mogao iskrcno da nam kažeš šta ti se u ovom gradu ne sviđa? U Novont Sadu sam već šest sezoiia, i za to vreme mogu da kažem da sam dob-

ro upoznao 1 zavoleo ovaj grad. Posle Subotice,_ Novi Sad mi je najdraži! Sto se tvog pitanja tiče. izdvojio bih da mi se ne sviđa jedino odnos grada prema ovom sportu i klubu. Da je OK "Vojvodina" u Beogradu, sigumo bi finansijska situacija bila mnogo bolja. Ovde je sport malo zanemaren, sponzori se vrlo teško nalaze, 1 to je moja jedina zamerka. Kad već govorimo o ovome. ne mogu a da se još jednom ne osvmem na doček koji su nam Novosađani priredili posle Olimpijade. Tako nešto čovek doživi samo jednom u životu. i nikad ne zaboravlja. Da se razumemo, odbojkaši su bili dočekani i u Beogradu, ali, ipak je većina tog naroda došla prvenstveno zbog košarkaša, mi smo bili u drugom planu, to se videlo i po načinu na koji smo predstavljeni. Međutim. ovde u Novom Sadu znali smo da su Ijudi došli da pozdrave isključivo nas. i to nas je duboko dirnulo. I dan-danas često uključim video i pogledam snimak sa Trga slobode te noći. i ponovo osetim one žmarce! ♦ Te noći su se pored reči pohvala i oduševljenja čuli i neki zvižduci upućeni Ijudima koji su stajali sa vama na bini. Da li vas je to zbunilo? Kako ti uopšte gledaš na sport i politiku? Dok smo stajali na bini. primetili smo da narod zviždi i negoduje prilikom govora koje su držali funkcioneri u Gradskoj vladi. To je na trenutak možda i izazvalo neku mahi zbunjenost. me-

Svet 20. 1. 1997.

33