Свет
NAŠEG SINA UBILI SU NESAVESNI LEKAR
Piše: Srđan Rajković
’SVET’ JE POZVAN
Hod po mukama Ljiljane u Đure Vajagić iz Ratkova čiji je sin Viada (13) umro u strašnim mukama nakon što je na transplantaciji bubrega u Indiji zaražen virusom AIDS-a a potom „šetan” iz jedne ovdašnje bolnice u drugu
iše od 24 sata trajala je drama i vapaj za pomoć porodice Vajagić, majke Ljiljane i oca Đure. za njihovog trinaestogodišnjeg Ijubimca Vladu. Pogažena Hipokratova zakletva i etika Ijudi u belim mantilima zauvek je unela tugu i bol u dom porodice Vajagić u vojvođansko selo Ratkovo. Dve ipo godine tinjala je nada da će Vladina bolest biti savladana, a u poslednjih mesec dana potkrepljena činjenicom da je došao kraj mukama njihovog dečaka, transplantacijom novog bubrega koji je trebalo da znači početak novog, sasvim drugačijeg života u porodici Vajagić. Umesto svega toga, pojedini lekari su svojom nestmčnošću. neodgovornošću i. blago rečeno. neijudskim odnosom uništili mogućnost jednom mladom oraanizmu da se bokoja se. nj žalost.jž časa u čas neumitno približavala. Svojim odnosom oni su je samo ubrzali. Ziveći sa tegobom bubrežnog bolesnika, nesrećni mališan provodio je deti-njstvo kao i ostali njegovi vršnjaci, pobeđujući iz dana i dan bolest svojim osmehom, u druš-
tvu školskih drugara, igrom u "folkloru", odlaskom sa ocem na pecanje o čemu i danas svedoče mnogobrojne fotografije na kojima Vlada sa ponosom stoji sa svojim ulovom. Majka i otac su se danonoćno trudili da olakšaju život svom mezimcu ne štedeči sebe. Osmehom. toplinom roditeljske Ijubavi i nemerljivom pažnjom. pokušavali su da malog Vladu iščupaju iz čeljusti strašne bolesti. I u tome su uspevali. "Po njemu se nije inoglo videti da je bubrežni bolesnik", kaže nam otac Đuro. U INDIJU PO NOVI ŽIVOT Međutim, roditelji su bili svesni da svakodnevne dijalize i terapije s vremena na vreme popravljaju zdravstveno stanje nji-. hovog sina, ali da nisu trajno rešenje za Vladino potpuno ozdravljenje, pa su odlučili da se i sami podvrgnu medicinskom ispitivanju kako bi Vladi dali deo sebe - svoj bubreg. Ispitivanja su na kraju pokazala da nijedno od niih ne može u tom smislu bio retka кг\ na gi upa Anegativnaj kojoj ne bi odgovarao bubreg nijednog od roditelja. Ponovo je posle nekoliko meseci truda nada izgubljena. Roditelji su bili očajni, ali ne i obeshrabreni da nešto ipak može da se učini, da spasa ipak ima. A spas je ležao u transplantaciji.
Pošto u dogledno vreme nije bilo nikakve mogućnosti da se ovakva operacija obavi na nekoj od klinika u našoj zemlji. roditelji su odlučili da pomoć potraže u dalekoj Indiji.O tome otac Đuro s uzdahom priča: ŠETANJE OD LEKARA DO LEKARA "Prvo su nam nudili da odemo u Pariz, da će se ovakva operacija Vladi uraditi za Ј20.000 DM, ali bi na bubreg morali da čekamo od mesec do godinu dana, a da za to vreme Vlada boravi na nekoj od njihovih klinika pod terapijom dijalize koja dnevno na zapadu košta do 1.000 DM. Međutim. ni novac za ovu operaciju ne bi bio problem samo da smo bubreg mogli da dobijemo što pre. Mi nismo mogli da čekamo. Tada sam pročitao u 'Večernjim novostima’ da se ovakve operacije uspešno obavljaju i u zemljama Dalekog istoka i da je jedna takva urađena devojčici iz Bijeloa Polia i godine sas> im lepo ži' i. Pre nego što smo konačno otišli da uradimo operaciju, četiri puta smo bili u Indiji. Raspitali smo se detaljno o bolesnicima koji su se tamo operisali i napokon smo odlučili da i mi sa našim Vladom odemo po novi z.ivot."
Nada porodice Vajagić prerasla je u neiskazanu sreću kada su se u novembru sa Vladom vratili, posle uspešne operacije. u Jugoslaviju. Mališan je. po povratku, smešten na Internu kliniku u Novom Sadu gde je nastavljen postoperativni postupak. Sa trinaest godina Vlada je počeo novi život. Međutim. lekari na Internoj klinici brzo otkrivaju zapanjujuću činjenicu. Sa novim bubregom Vladi Vajagiću prenesena je opaka i bespoštedna bolest, zloglasna SIDA. Tada iz Novog Sada mališana šalju na Infektivnu kliniku u Beogradu gde su se stručnjaci svim silama trudili da sačuvaju novi bubreg. Sa otpusnom listom i konstatacijom da novi bubreg funkcioniše, porodica se sa malim bolesnikom vraća u Ratkovo da u toplini svog doma neguju svog mezimca. Na žalost, Vladi sudbina nije dala priliku da dugo oseća brižnu roditeljsku pažnju. Samo dva dana nakon povratka kući počele su komplikacije koje će se završiti tragično. Totalno iscrpljeni i obeshrabreni trinaestogodišnjak prvo je počeo da
se žali na bolove u stomaku, a zatim da naglo krvari. Porodica tada kreće od jedne do druge bolnice "šetajući" se od Novog Sada do Beograda na putu sa koga se mali Vlada više neće vratiti u porodičnu kuću u Ratkovu. Sa Interoe klinike u Novom Sadu malog pacijenta su prosledili na hirurgiju Dečije klinike takođe u Novom Sadu. "Sa Dečije klinike su nas poslali u Beograd rekavši nam da je tamo spremna ekipa hirurga za transplantaciju. Sanitetskim kolima, u kojima nije bilo grejanja, dete je transportovano u beogradski L’rgentni centar. Odatle nas je dežurni lekar poslao na Infektivnu kliniku, a da Vladu nije ni pogledao. L’pućeni smo na Kliniku za majku i dete sa preporukom da Vlada mora biti odmah operisan ". odmahujući glavom kao da ne veruje kazuje otac. STRAVA U TIRŠOVOJ Iščekujući operaciju. porodica Vajagić provodi još jednu besanu noć uz svog Vladu samo s jed-
nom molitvom. da dečak preživi. Za Đuni i Ljiljanu najteža noć u životu. I umesto da jutro za ovu nesrećnu porodicu donese tračak nade. ono im donosi potpuno neutešnu dijagnozu konzilijuma lekara ove klinike koja glasi tumor creva i kompletne trbušne duplje. Dečak ponovo biva vraćen u Novi Sad. a roditeljska nada već skoro skrhana. Izmučeno telo mališana smešteno je na kliniku za Vaskularnu hirurgiju, poslednje dečakovo boravište. Stručnjaci ove klinike na čelu sa upravnikom dr Svetolikom Avramovim pokušavaju da učine čudo. da vrate izgubljeno vreme kada je za Vladu još bilo spasa. ali je ono već neumitno isteklo i donelo nove komplikacije. krvarenje drugih organa: slezine. želuca. Pluća su se punila vodom. slabašno telo prestalo je da se bori. Tražeći očaino pomoć na putu Novi Sad-Beograd. krupne Vladine oči sklopile su se zauvek. Na kraju nas je otac Đuro zamolio da napišemo i ovo: "Naš Vlada je 6 meseci proveo u L’niverzitetskoj dečijoj klinici u Tiršovoj. Ono što sam tamo video, zastrašujuće je. Ima dece koja su ceo život pod aparatima. Sandra, Dule, Željko. Goran, Radovan, Ana, Ratko. Ta deca su senke. Na aparatima za dijalizu se ne živi, ne raste. ne razvija. Ali ima divnih lekara, velikih humanista koji žive za ovu decu glavni hirurg na klinici za L’rologiju doktorka Blagojević, doktorka u Tiršovoj Amira AntićPeco maksimalno se zalažu da ovoj deci uliju novu snagu za život." Crni baijak ostao je da se vije nad domom porodice Vajagić. Da li su ga razvili neki nesavesni lekari transplantacijom bubrega u Indiji... Strašnu bolest koja je iz minuta u minut odnosila njihovog sina prvenca porodica Vajagić nikada neće zaboraviti. ali ni naša medicins-’ ka praksa. ♦
POGAŽENA HIPOKRATOVA ZAKLETVA: Da li je bilo spasa sa malog Vladu Vajagića
Svet 17.2.1997.
23