Свет

SVET JE MALI

Piše: Dr Draško Ređep

Svet se vekovima naglo sinanjivao. Sad šta je. tnje. Svet je inali. Gojko Božović

TAIROVIĆ rug. trougao i kvadrat. ta sveta porodica. kako na svojim monumentalnim platnima tim geometrijs__J kim oblicima tepa Zoran Tairović na izložbi u Muzeju Vojvodine (februar 1997), pletu neku nevidljivu, kubističku mrežu nad naina. neprestano. Kao da su naišli sa kompozicija Dragoslava Stojanovića Sipa koji je. jedini. usred ove naše nizije. u pomami ekspresionističkih projekata. ustanovio daje- sve ipak moguće videti i na način Mondrijana, jedinstvenog. Ma odakle naišli i opstali. Tairovićevi slučajevi svakako će vas podsetiti na arenu. Nisu u pitanju lukoviševski klovnovi, niti se radi samo o romantičnoj senzaciji dečaštva. Arena se javlja kao jedini vazduh ponašanja ovih junaka kojiina nije sve potaman. ali koji su se. posle svega, ostvarili. Tonekad se pitam da li to nije neka vrsta mistične kazne za nas koji smo preživeli?" (Ivo Andrić). Kada kažemo da je Zoran Tairović naš veliki slikar obilja, jedne nove, neiscrpne gozbe života, onda ipak najpre pomišljamo na ono što - u razvijenim stegovima njegovog i našeg podneblja - tek slutimo iza one zelene zavese nepojamnosti koju je toliko voleo i Maks Unold. Atraktivnost ovih zagonetnih svečanosti svakako je u lepotanskoj rasveti. U zadovoljnoj magiji orgastičkog slavlja. A. opet, nikako nije u pitanju fotografski konvencionalna predstava naše nagosti. Erotika je Tairovićeva u materiji bpje, sad i svakad. Slikar velike recepcije: nije ni čudo što sam se bukvalno probijao kroz stotine i stotine gledalaca do mikrofona da. u Dunavskoj. otvorim izložbu najvećeg našeg slikara obilja. Tairovića. KOVAĆEVIĆ Već je proglašen ovogodišnji dobitnik nagrade "Todor Manojlović" za moderni umctnički senzibilitet za 1996: Dušan Kovačević. Tako se slavni naš pisac. Nušić ovog vremena, našao u društvu sa ranijim laureatima: Miodragora Pavlovićein. Miloradom Pavićem. Miodragom B. Protićem i Đorđem BalaŠevićem. Zaista mislirn. uostalom kao i moji prijatelji u Upravnom odboru Fonda "Todor Manojlović". da naš vodeći dramski pisac ovovremenu srpsku đramaturgiju opčinjava još od onog svog maratonskog prvenca, pa sve do Larija Tompsona. Treba samo podsetiti kako ni rat u našoj dramatici nikada ntko. kao Dušan Kovačević. nije posmatrao iz tako pomalo melodramske, a nezaobilazno gubitničke, groteskne perspcktive. Likovi ovog genijalnog Kovačevića kao

da su naišli sa Brojgelovih i Bošovih slika, i lirupili na pozornicu ovog veka ne bi li nas. i oni. opomenuli da je rat užas. a svađe i zadevice naša zlehuda sudbina. Neki Kovačevićevi likovi kao da traju i u dijalogu sa ličnostima Manojlovićevih đavnih drama Centrifugabu igrač, Katinkiui snovi, Opčinjetti kralj. Cujem da Cesi zovu Havela: naš Kovačević. Kovačević. kraljević našeg modernog dramskog senzibiliteta. GRAĐANSKI RATOVI Da je pesnik i kritičar Gojko Božović napisao samo pesmu Građanski ratovi. objavljenu u njegovoj najnovijoj knjizi pesama Pesme o stvarima (1996. BIGZ), ostao bi zabeležen kao autentičan. kongenijalan svedok našeg rasapa, naše sveopšte izgužvanosti. našeg sloma. Možda se jedino antologijska pesma Fedru Jovana Hristića može meriti sa senzibilitetom ovog mladog Božovića. tako značajno prisutnog na našoj književnoj sceni. "Kada je počeo gradanski rat, nije obećavao ništa naročito. Svi su se plašili ponavljanja, pa su rekli da ovde ima nečeg. Nečeg je i bilo. Nečeg. još uvek. ima". U znaku KavaJija, Božović razvija poetsku misao naizgled lironičarski hladno a u biti gorko i sarkastično: "Završio bi se građanski rat, ali šta onda da radi isto ime i prezime..." Sve u srokovima unutrašnjeg bola. potresno. snažno. I sve kao da je sklu-

pčano u porazni i zlokobni kraj pesme koji je. može biti. i naš kraj: "Ako beležiš, Apijane. znaj da nijedan nož nije manje cenjen od noža iz druge ruke". U svetu koji jc, i po Božoviću, sve manji. KELTI Jedino, međutim, u blistavoj emisiji Dragoša Kalajića o Keltima mogao se prepoznati veliki kosmos prošlosti. visoko odnegovan ukus, ali znanje podrazumevanja, obavešteuost kao snaga. Ranka Kuić i Dragoš Kalajić razgovarali su istovremenu na staru keltsku temu. ali toliko u sedimentima podrazumevanja, u komplementamosti slovenstva. U toj emisiji naše drevne reke i naši gradovi, uostalom i čitava naša toponomastika, odjekivali su u bezmemim prostorima tamnog vilajeta zaborava kao pouzdani svetionici. I reke Bosna i Sava. i gradovi poput Smedereva i Beograda. najednom su bili u ozračenju privilegovanih. To jest onih koji znaju. Ogromno su izgubili oni koji nisu đoživeli taj razgovor u najboljem maniru civilizacijskog ophođenja. Nigde traga od banalne pouke. nigde teze, nigde primerenosti, nigde seminarskog duha. Slobodano poigravanje asocijacijama. lct nad močvarom našeg duga ali i našeg duha - kako bi to već kazao Aleksandar Petrović. lo je bilo to (pre)kratko vreme' svečanosti za oko i uho koju nam je omogućila TV Palma. TUŽNO Negde sara pročitao kako je najtužnije videti pijanice u rastrežnjenom stanju, i izelice koje se muče glađu. Nisu. dakako. u svom prirodnom prostoru: stoga su dosadni. nesigurni, glupi. Gledam ovih dana nekoliko spodoba iz Orača. Kibica i Drezveja kako se napadno pokazuju rastrežnjeni. bledi, tobože ispavani. ćutljivi.

Zašto se to muče? I zato, vele, što ih čekaju preozbiljni zadaci na direktorskim i urediiićkim funkcijama. Pa, zlu ne trebalo... Ipak. i za ovako brzu terapiju. bilo bi potrebno i u njihovoj memoriji ugraditi ponešlo od izgublje-' nih godina (ne)čilanja. Uostalom. ne bi li terapija trebalo da traje bar onoliko dugo koliko je trajala tzv. bolest? Ne kaže se slučajno da se u kafani može sve steći (neprijatelj. prijalelj, ožiljak, dug) sem obrazovanja. Tužno.

NEDELJNO POPODNE U televizijskoj emisiji "Nedeljuo popodne" (9. februar), čiji je gost urednik bio Z. Mandić, pokazan je do danas najagresivniji naš provincijski šund. Najčešća reč te emisije bila je zacelo: sjajan. Tako su se, naime, oslovljavali učesnici emisije, sve sjajni naši stvaraoci. putnici. itd. Opus P. Zupca (setiće-

te se: onog prigodničara koji je pisao u našini čitankama da Josipa Broza treba više voleti nego svog tatu) proglašen je veličanstvenim. a D. Trifunović nam je podrobno opisao kako i zašto boravi u našim likovnim kolonijama (fišburgeri. isltrana, Carska bara. stihovi na nivou one svečane pesme u restoranima iz lanca "Slobode" koju. kako čujem gosti listom vraćaju konobarima). Neki slikar je pričao kako je u najjužnijem predelu Amerike pronašao Lenku za šankom i kako joj je - zamislite samo - govorio o Lazi Kostiću i Lenki Dunđerski. bivajući potom čašćen. dakako. Morain da priznam da sam u tpm času u sebi čuo tremolo Ivane Žigon (Koštana!) koja u falštetu peva ua temu Srbkinje: bud oma. Otkud sad Ivana Žigon? Zato što je. zahvaljujući S. Žigonu kao gostu i njegovim paušalnim varijacijama na temu sličnosti Panonije i Rusije. uz živahno koketovanje voditelja sa danima Infonnbiroa. najednom sve izgledalo ruski. Ali ne kao u sadašnjem Ruskom dncvniku na BK. nego kao u nekoj staretinarnici potrošenosti. U emisiji za koju se. ipak. moslo pomisliti daće je videti i kriiičari. bilo je obilje lakovernosti. loših jezičkih rešenja. mrtvih koraka. Ipak treba. po totalnom razgovoruom ćorsokaku. upamtiti pitanje jednom od učesnika: otprilike ua temu Šta radi. itd. Sve bi to bilo u redu da taj učesnik nije Mandićev najbliži komšija. iz kuće na Bagljašu. Ta mogao ga je to pitati kroz prozor. ili kroz vrata. Nije bila nužna televiziji. Groteskno je to što je taj učesnik (Z. Slavić). kao uostalom i j<» dva gosta (P. Zubac. D. Trifuno vić), iz uredničkog sastava kuce koja emituje tu besmislenu emisiju što nas je obogatila i "prevodima' onog slikara sa španskog. a našem osvedočenom panslovenskom senzibilitetu dala lažno patetičnu žigonovsku notu. Kakav Robespjer. kakvi bakrači! Mogao je gosl ured-

nik i poželeti tako sjajne stvaraoce. sa ponekim veličanstvenim opusom. kako irn je tepano u toj provaliji banalnosti. ali ta tri urednika nisu smeli da dopuste sebe u ornatu takvog sjaja i veličanstvenosti. I. na kraju. izmedu emisija Milorada Cmjanina (Promenada) i Višeslava Petkovića (U Novomc Sadu) i - ovoga što nam je servirano na kraju nedeljnog ručka, svakako je bezdan. Dakako. ovo "rusko" Mandićevo popodne u kome

su. kao u prvom poglavlju bontona za decu. kao u Volterovom Kandidu, svi sjajni a i pomalo fenomenalui, jeste na najnižoj razini dobrog ukusa. Niže se. zaista. ne sme. i ne može. Višeslav i Cmjanin rade svoj posao prirodno. I zaista sjajno. Ne dam da ih iko poliva, ni hladnom, ni toplom vodom! PITANJE Zar zaista Uroš Nejaki. lo jest Boško Petrović. mora da izjavljuje koještarije baš povodom svakog gesta ili pisma naših državnika. od Dejtona do studentskog protesta? Oseća se uveliko: kleca mu staračko koleno, zubalo šušketa, pokornost je apsolutna. a švako pismo je velika radošna vešt koja odjekuje kao munja! Nije valjda! Ipak je nehumano šta rade sa njim ti famulusi i ađutanti. I njima i njemu treba već jednom objasniti da se to. svakako i na čelu tako ugledne institucije nacionalne. vanstranačke. kao što je Matica, ne radi. i da se to uopšte ne traži od njih. Davni dani u kojima je Bogdan Čiplić slao telegrame oduševljenja na održanom predavanju naše pokrajinske ministarke kulture Zage Krdžalić na novosadskom radiju. a predavanje je bilo. u međuvremenu. otkazano. Domanović. VOJVODINA Na kraju Zmajovine novosadske ulice, na izvesnoj magičnoj novosadskoj raskrsnici 45. paralele. u samom fokusu starih i nestalih kafana ("Kod kamile”. "Bela lađa". "Linda". ona ista gde je jedan od Dunđerskih izgubio dragocen prsten. a posle ga tražio u Dunavskoj. dakle onde gde je bilo svetla), u jedno januarsko veče. baš kada je prestao večemji koncert pištaljki. poklopaca. itd., dakle posle 20 sati. otvorena je pivnica "Seboj". Otprilike i sto godina posle опе jedinstvene Zmajeve pesme kojom je

predlagao da se iz-našeg milog Novog Sada progna kal. ali i svakojaki gadovi. Šeboj. kako vcć piše u kultnom Vukovom Rječniku. baštenska je biljka prijatnog mirisa. ima ga žutog i crvenog. Baš kao da je njena geneza pretpostavljala našu višestranačku razuobojnost. Šeboj. milo cveće kome je tepao Veljko Petrović, a valjda provimje iza dere u jednoj od onih Sremčevih i Balaševićevih bašta koje nas opominju na

raskoš. Jedna mudra žena reče te večeri da je kafana bezmalo režimska: bio je ceo svet koji se danas u Novom Sadu raduje. Otvarao sam tu kafanu. uz hor "Spomenak". uz Dejana Radovanovića i Barišine aromatične zavičajne slike. I. sve mi se čini, nisani bio opširno dosadan, poučen savetom koji su prijatelji ovih dana. uoči inauguracije za drugi mandat predsednika. dali Bilu Klintonu: govori kratko. i obuci topli veš. Poželeo sam vlasnicima Nem i Draganu Srećkovu dobro zdravlje i bogatstvo. Oni će umeti i da ga рпrodno kriju: samo se kašalj i siromaštvo ne mogu sakriti. I. dakako, Vojvodina u čijem znaku je bila raskošna trpeza, i koja je bila u svemu. u vazduhu. muzici. itd. I ko me je čuo? Možda i: Mihajlo Svilar. Đorđe _Bašić. Predrag Filipov. Gorđana Čomić. Zoran Kolundžija. Vojislav Despotov. Mira Popović. Olivera Marinkov, Olga Skakun. Gerhart Burbah. Radivoje Spasojević. Balint Sombati. Živko Popović. Slavuj Hadžić. Alja Marinković. Jovan Jerkov. Miroslav Stefanović. Petar Petrović. Stevan Gardinovački, Zoran Barišić. Ljiljaua Jokić. Slobodan Marinković. Rendi Mejdžer. Miroslav Jokić. Vesna Svilokos. Zora Čirić. Jasmina Grković. Zoran Vapa. Miša Cvetićanin. Slobodan Kncžević Abi. Branka Popović. Borka Kolundžija. Miloš Bugarin. Mara Ugren. Dragutin Savić. Radiša Gligorić. Bogdan Nikolajević. Milan Nedović. Dragomir Ugren. Aleksandar Kovačević. Pera Jonović. Ljubica Svilar. Jelka Ređep... Velika frka: trista Ijudi u jednom od najlepših novosadskih podzemlja (ili podzemalja?). U znaku šeboja. Posjednja vest: u ovont februaru u "Šeboju" izlaže svoje kolaže aktuclni Nobelovac: Vislava Šimborska! ♦

L PRAGI HAVELA ZOVI "ČEŠKI KOVAČEVIĆ: Dušan Kovačević, dobitnik nagrade "Todor Manojlović"

30

T497-.-“Svet