Свет

SKANDAL SA DECOM-MANEKENKAMA

Piše: Antonije Kovačević

ad na televmji ili kojim slučajem na licu mesta, dakle, na modnoj retdji, vidite male manekene, simpatične klince koji, bez trerae i straha, sigumim korakom, kao ’Veliki”, hodaju pistom noseći modele primerene njihovom užrastu, verovatno pomislite: ”Blago njihovam roditeljima”. Da sve i nije baš tako sjajno u životima đece manekena i njihovih roditelja, govore i sledeće ispovesti, Olivera Colić je raajka šestoipogodišnjeg Đorđa Vasiljevića, bivšeg manekena Udruženja raodnih delatnosti Srbije. Mali Đorđe je u septembru ’97. godine učestvovao na audiciji za male manekene, održanoj u "Mekdonaldsu” na Terazijama. Übrzo nakon toga Oliveru su obavestili daje Đorđe prošao audiciju i da treba da še javi u Udruženje radi đogovora o daljoj saradnji. ”Sve je u početku izgledalo sjajno. U UMDS su nas dočekali Saša Borojevič, predsednik, i Igor Ilić, potpredsednik. Rekli su da je dete talentovano, lepo građeno i da je pred njim velika karijera. Kad su prešli na priču o novcu, malo sam se pokolebala, jer je početni kurs trebalo platiti 120 DEM, ali pošto je sin bio oduševljen, stisla sam petlju i pristala. Nakon završenog kursa, na reviji koja je ujedno bila i prijemni ispit zaUdruženje, moj Đorđe je dobio ocenu deset što je automatski značilo da je primljen”, priseća se Olivera

Čolić i nastavlja: ”Tog dana đolazi i do prvog nesporazuma sa predsednikom Udruženja Sašom Borojevićem. Devojčica, koja je trebalo da bude раг mom Đoletu, nije se pojavila, a Saša mi je rekao da, u tom slučaju, ni moj sin ne može da izađe na reviju. To je značilo da sav njegov trud i moja ulaganja padaju u vodu. Nisam mogla da verujem. Na svu sreču, devojčica se pojavila tako da je nesporazum zaboravljen. Mislila sam da se ipak radi o poštenim i iskrenim Ijuđima kojima mogu poveriti svoje đete. Za godinu dana Đole je iz četvrte prešao u prvu gru-

pu manekena, što je trebalo da znači da više neće plaćati članarinu. Bilo je to olakšanje, s obzirom na dotadašnje troškove. Ali, u Uđruženju tađa nastupaju sa informacijom da je neophodno da Đorđe uradi seriju profesionalnih fotografija, tzv. ’veliki book’, da bez toga ne može đalje da napreduje. To je, po njihovim rečima, trebalo da predstavlja ličnu kartu deteta koju bi mogli da ponude zainteresovanim modnim kućama i kreatorima. Cena je bila 400 DEM. Mislila sam da će, s obzirom na moja dotađašnja ulaganja, Udruženje tu obavezu preuzeti na sebe, јег je nigde ranije nisu pominjali, međutim... Rekli su mi da ne brinem i đa je ovo poslednji trošak, da dete

posle ovoga postaje njihov punopravni član, da će početi da radi više revija i da dobro zarađuje.” "OD ZARADE, MEĐUTIM, INIJE BILO NIŠTA..." ”Za sve ovo vreme Đorđe je imao nekoliko revija, раг nastupa na televiziji, na RTSu kod Baneta Vukašinovića i na ’Pinku’. Prvi i jedini honorar od 150 dinara dobili su tek na Sajmu mode u oktobru prošle godine, kada su za četiri dana uradili čak seđam revija. Decu smo svakog dana dovodili rano ujutru, a odvodili ih kasno naveče. Udruže-

nje se nije potrudilo da obezbedi ni obečane sendviče za decu. Roditelji, među njima i ja, ćutke su to trpeli. Posle tolikog uloženog novca niko nije hteo da odustane. Svi su se nadali da dolaze boIja vremena. Ono što se übrzo desilo, potkrepilo je moje sumnje u rad Udruženja. Naime, kadaje, jednomprilikom, gospođa iz jedne ugledne modne kuče đeci dala čekove u vrednosti od 300 dinaга, fcojima su deca mogla da kupuju u njihovim prodavnicama, pomenuta gospoda iz UMDS-a su odreagovala neočekivano burno, na nađenje nas roditelja. Pripretili su joj pismom da će zbog njenog niskog morala i zločina protiv dece i čovečnosti biti poslata na Haški sud. Ovo pismo-šala, kako su ga oni nazvali, poslato je svim roditeljima, novinskim i RTV kućama. Dok su deca članovi Udruženja - ne mogu da rade ni za koga đrugoga, jer se u tom slučaju mora plaćati obeštećenje UMDS-u. Istovremeno, Saša Вогоjevič u intervjuu ’Dnevnom Telegrafu’ od 3. oktobrapredstavlja našu decu kao ’klince koji sami zarađuju za igračke, sladolede, žvake, a dobijaju 50 DEM po reviji’”, kaže Olivera Colić. ”Deca nisu dobijala ni dinara, ali su zato obaveze i opterećenja bili sve veći. Ргеlaskom u prvu grupu manekena, dete je dobilo člansku kartu. Svake subote i nedelje bili smo obavezni da ih dovodimo na časove. Naše godišnje odmore morali smo da uskladimo sa obavezama Uđruženja. Jednom mesečno bili su obavezni da idu kod frizera od koga se dobijao pečat kao potvrda. U slučaju jednog nedolaska, deca su prebacivana u nižu grupu i ponovo su plaćala članarinu. Nikakva opravdanja nisu važila. Casovi su održavani u klubu ’Abrašević’, a umesto

vrhunskih stručnjaka, kako su to naglašavali u propagandi Udruženja, vodili su ih Maja Nikolić, devojka sa završenom pedagoškom školom, i klinci ođ 17-18 godina koji su kod njih završili kurs.” Novac i obaveze nisu bili i najveći problemi Olivere Colić i njenog sina... ”Moj Đorđe ima astmu. Pred reviju u Vršcu dobio je astmatični napad, Nakon ukazane lekarske pomoći njegovo stanje se popravilo, tako đa sam dete ipak odvela na dogovoreno mesto, odakle se kretalo na put. Zamolila sam ih da na put krenera sa njima, da bih bila uz sina za svaki slučaj. Nisam mogla da poverujem kad su mi odgovorili da to ne dolazi u obzir. ’Znate kakve su sankcije’, rekli su. Sankcija je bila padanje u nižu grupu. Bila sam u čudu, ali sam i pored njihovih prefnji sela u kola i neprimečena pošla za njima u Vršac. Tamo sam angažovala i lekara koji je sedeo u sali, za slučaj da Đoletu pozli. Revija je prošla, u Vršcu me niko nije video, ali su me na povratku kod Pančeva primetili u kolima i to čak snimili i video-kamerom. Ođ tog dana bila sam na njihovoj crnoj listi, a sukobi su bili sve veči kako je vreme odmicalo. Samo zato što sam brinula za vlastito dete”, s nevericom govori Olivera, KAKO JE MALI ĐORĐE IZBAĆEN IZ IMDS д To, međutim, nije bio i jedini slučaj da se briga za đecu od strane Ijudi iz UMDS-a okarakteriše kao "zlodelo”... ”0 njihovom odnosu govori i slučaj Marije Toromanović, gospođe koja je dovodila svoju unuku u Udruženje. Kada se jednom prilikom interesovala kako njena unuka radi, iz Udruženja su геаgovalitako što su joj pismeno zabranili da se pojavljuje u krugu od 200 metara oko

UMDS-a i pri tom je još i kaznili tako što se za njenu unuku, ođ tada pa na dalje, propisuje plaćanje članarine od 100 DEM godišnje, bez obzira što je sve obaveze do tada ispunila i što je dete bilo u prvoj grupi. Gospođa Marija je, inače, invalid bez jedne noge.” Zašto roditelji nisu reagovali? ”U takvoj situaciji roditelji su se uplašili јег su videli da gospođa iz Udmzenja ne prezaju ni od čega. Deca žive u snovima i nadaju se nekakvoj svetskoj karijeri, pa roditelji uglavnom nisu reagovali na ono što se dešavalo jer su znali

da će, na kraju, deca biti ta koja će ispaštati. Svi su ćutali, I ja sam. Sada se kajem zbog toga”, kaže Olivera. Konačni obračun Udruženja sa gospođom Colić, koji je rezultirao izbacivanjem malog Đorđa iz UMDS-a, desio se po povratku dece iz Grčke, gde je trebalo da se održi nekoliko revija i potpiše ugovor sa zastupnikom američke firme MAAI iz Soluna. Ugovorje propao, a za njegovo nepotpisivanje optuženaje Olivera. ”U Grčku se išlo februara ove gođine. Roditeljima nisu dozvolili da idu sa decom. Govorili su nam da su oni profesionalci i da treba da idu sami. Reć je, inaće, o deci između 5 i 12 godina. Tada smo dobili i upitnik u kome se od nas traži da potvrdimo da su deca dovoljno velika da odgovaraju za svoje postupke i vođe računa o sebi, kao i odobrenje da se deca vode u inostranstvo kad god to potrebe Udruženja nalažu... Nisam htela da potpišem. Takođe su nam predlagali da deci izvadimo hrvatskepasoše jer je sa ovim našim, navodno, otežano kretanje, da imaju

problema oko dobijanja viza i sl. Sve to je zvučalo veoma čudno. Po povratku iz Grčke, stiže mi pismo od Udruženja u kome me tuže za dvesta miliona drahmi, u dolarskoj protivvrednosti, a zbog navodnog ugrožavanja njihovog ugovora sa predstavnikom američke firme MAAI iz Soluna. Navodno, ja sam zvala gospođu Zoricu, ženu koja je u Solunu bila veza sa američkom firmom, i nagovarala je da onemoguči sklapanje ugovora. Dotičnu gospođu nikada nisam ni videla ni čula, ali ćemo se silom prilika upoznati, јег je ona zainteresovana da svedoči kad čitava stvar dođe do suda. Đorđe je, po tom pismu, odlukom Izvršnog odbora, na osnovu tačke 58 Pravilnika trajno isključen iz UMDS-a. Pismo nisu imali hrabrosti lično da mi uruče, več su mi ga poslali po detetu. Đole je posle časa dotrčao sav usplahiren i uplakan jer mu ga je u svlačionici neko od starijih drugara več pročitao. To im, izgleda, nije bilo dovoljno pa su me na sledećem roditeljskom sastanku gospoda Borojević i Ilić pred svima nazivali pogrdnim imenima, govorili da sam šizofreničar, nasilna i slično”, kaže Olivera Colić.

Đorđe Vasiljević je, inače, u januaru ove godine, nepunih petnaest dana pre izbacivanja, bio pohvaljen od strane Izvršnog odbora UMDS-a za profesionalni odnos i zalaganje. "Silne drahme su mi na kraju ’velikodušno’ oprostili, jer se, po nekom članu 19 Pravilnika, sporovi sa članovima Udruženja neče rešavati preko suda”, nastavlja Olivera. "TRAŽIM OBJAŠNJENJE OD MINIMAKSA!" Kap koja je prelila čašu žuči gospođe Colič i zbog čega namerava da čitavu stvar istera i na sudu, bila su vređanja i insinuacije na račun očinstva i imena njenog deteta. ”Igor Ilič, inače stariji sin gospodina Milovana Hića Minimaksa, mog Đoleta je ргоvokativno nazivao sinom. Na časovima na kojima ja nisam smela da prisustvujem, übeđivao ga je da je on njegov otac, a sve to kao neslanu i grubu šalu na račun deteta

ZABRANE, PRAVILA...: Deo otlluke UMDS-a

ITRAŽI PRAVOU: Olivera Čolić, majka malog Đorda Vasiljevića

ŽRTVA RODITELJSKE AMBICiJE ILI NASTRANdSII ”MODNIH RADNIKA”: Maii Đorđe Vasiljević i

15. MART 1999.