Свечаност одкрића споменика на Рујевици код Алексинца 8. новембра 1880.

XXIX

су се некп од њених сннова борплн, ннје мисао и пдеја поједпнаца, но мисао и пдеја целог руског народа, целе велике Руспје; хоће да кажу, да прпзиају заједнпцу руско-српску, коју су крвљу запечатплп п утврдплп некн од храбрпх њиховпх синова. Управо наша бп дужност била, да овај споменпк подпгнемо, јер пзгпнулп храбрп борцп, бпли су борци за нас, алп Русија знајућп како смо мп спромашни ето п у томе нас задужује, како насје задужнла већ толико пута пре. Јест Русија иас је задужпла! и ми несмемо п нетреба то нпкад да заборавимо. Hiije то првп пут да је Руска крв успоредо са нашом, а за нас текла! Нама су наши очевп прпчалн, како су се борплп успоредо са Руспма код Варварина и код Малајнице; на Моравп п на Тпмоку, па ћемо и мн иапшм синовпма прпчатп то исто, а споменик овај прпчаће п после нас удаљенпм поколењпма о братском пожртвовању руском, о заједници рускосрпској која је крвљу запечаћена. Но споменпк овај стајаће стотпне, стајаће хпљаде годпна, али, као што је мпсао, као што је идеја уопште вечна, тако нека остане вечна и нека преживп овај споменик заједница рускосрпска. Нп ми, нп свп који после нас дођу а зову се Срби, не треба нпкад да забораве на дуг Русијп. Русија је истпна велпка а ми малени, али ипак може доћп време п прплика, да мп тај дуг можемо одужпти Русији, може доћи време