Сентиментално путовање кроз Француску и Италију

108 Лоренс Стерн

људи, разболех се — одох те дегох инаредих Ла Флеру да поручи коње за сутра у јутру, па да се путује у Италију.

МАРИЈА. МУЛИН.

Никад досад не осетих шта је незгода од изобиља у ком год виду — путовати кроз Бурбоноа, најљупкији крај Француске — у сред бербанског клицања, кад природа сипа своје благо у свачије крило, а свачије око упрто на више — путовање при

коме на сваком кораку музика даје глас за рад, те јој се сва деца радују носећи своје товаре грожђа: проћи кроз то са мојим осећајима који се пресипају и распаљују при свакој гомилици коју сретнем — а свака је од њих била претешка доживљајима,

По Богу! — то би напунило двадесет свезака; — а ја, авај! имам само неколико ситних страна на које морам згомилати — а још половину од тога мораће заузети сирота Марија, с којом се мој пријатељ Г. Шенди срео близу Мулина.

Прича коју је он причао о тој девојци болесне душе, много ме је дирнула при читању! али кад стигох близу места где је она живела, прича ми се поврати тако снажно у глави, да се не могох одупрети подстреку, који ме нагони да сврнем за по миље са пута до села, где су јој становали родитељи, да бих се распитао о њој.

Тај је поход, признајем, личио на походе Витеза Жалосне Прилике не би ли наишао на мрачне доживљаје; — не знам истина откуд је, тек никад нисам толико свестан да имам душу, као кад западнем у овакве ствари.

(Стара мати изиђе на врата; њен поглед ми исприча причу, пре него што је отворила уста. — Она је била изгубила мужа; он умре, рече она, од туге, што Марија помери памећу, имаће томе месец дана. (Она се беше у први мах поплашила, додаде, да ће то одузети њеној сиротој девојци и оно мало свести

3) Једна глава у Стерновом Тристану Шенди.-