Сељанка

њ

Не верује да је то економ, јер. вели. у рукама. држи мотику а он неки господин. — Па овај, ја бих као желео да знам, може ли у мене родити малина, али добро да роди, као у оне жене, што је данас продала апотекару пуну тепсију малина. Економ онда сврати Симу у расадник, показа му малине, које се беху осуле родом, и објасни му свео мали– нама. — Па, роде, ти баш велиш, да те шибљике могу и код мене у градини напредоватиг — пита Сима, а очи му се смеју од радости. — Могу, те још како! — И ти ћеш ми дати те шибљике, да посадимг — Даћу ти. Кад буде с јессни, кад. опадне лишће, даћу ти колико хоћеш. Оно, могу се садити и с пролећа, али је с јесени боље. — Е, хвала ти, као рођеном брату, — захваљује Сима економу. Али ме немој 32-. боравити, Ја ћу о јесени доћи, Велиш по Митрову днег Јесте, или мало раније, или мало доцније, каква већ буде јесен.

Хвала ти и опрошћавај!. Сео Сима на кола, па пустио волове, да иду како хоће, а он се удубио у мисли, па смишља, како ће то бити лепо, кад он засади у градину малине, па оне пророде и он за њих почне узимати све сам динар.

Кад би с јесени, Сима оде у расадник и економ му накопа пуно шибљика од малина и научи га, како ће их п0садити и како ће их после неговати. Сима је урадио све онако, како му је економ казао. Свуда је у градини поред ограде расадио шибљике од малина. Чуло се у селу за Симине шибљике, па су се многи Сими смејали. Неки су говорили: Симина посла! Хоће он сада нешто ново: Нема од тога ништа. Да је то нешто добро, то би радили и наши стари. Други су опет говорили: — Луда човека, Бога ми! Шта ће му оне шибљике» Ако је баш хтео да сади трње у градини, што бар није накопао у брду глогове и посадно. Могао је после на њих накглемити коју питому воћку. А овако жали Боже његов труд. — Море да је засадио багрем, па да га Бог види, говорили су трећи. Имао би бар доцније коље за виноград, притке за пасуљ, па и дрва за огрев. А овако ништа.

Сима је све то на једно уво примао, а на друго пуштао. Па се у напред радовао, како ће му сви завидсти, кад 0Н отпочне брати и добро продавати малине. Чим је грануло пролеће, Сима је почео чепркати око својих шибљика: окопавао их је и радио је све оно, што му је економ био казго. Оне шибљике пустише ластар, па доцније по која и процвета. Сима гледа оне беле цветове, па једва чека, да дође лето, да стигне род, те да види, да ли су и његове малине онакве, као у оне сељанке, што их оно продаде апотекару. Мало му је мучно било, што је било мало цветова, Волео би, да их је било више. Али је знао, економ му је тако казао, да ће прве године тек по која родити.

Кад би око Петрова дне, Симина се малина већ заруменеле, Он их гледа, па му срце игра од радости: лепе, Ру

мене, крупне, па као да их је ситна слана попала. Он узабра