Сељанка

„Страх је мене, биће погинуо“ У ријечи, којом обје бјаху, Погледала на далеко млада, Угледала Омера ђевера, _

Вас у црно, а на коња црна,

У ближе га сусретала млада, Руке шире, у лице се љубе,

За здравље се они упиташе: „Јес ли здраво, Омере ђевере2 „Јес' ли здраво, јеси ли весело“

Али Омер снахи говораше: „Здраво сам ти, моја снахо драга, „Здраво сам ти, ал нјесм весео, „Имбро ми је братац у ранама, . „Ал је јоште мало у животу,

„И тебе је рањен поручио,

„Да га видиш једном за живота!

Штета, грдна штета

Јуче смо сахранили у нашем селу једну младу жену, Милицу, из куће Недића. Удала се пре годину дана, родила сина и после порођаја, није се ни дизала из постеље, него је десети дан умрла. Убила ју је опака, најљућа породиљска болест: породиљска грозница.

На њен спровод слегло се цело село, и младо и старо. Сви су оплакали и ожалили младу Милицу, њен живот који се преломио у цвету. Милица је била и лепа и млада и добра кућаница и радница, поштена, добра срца, од речи, искрена и поносита. Сви су је волели и поштовали и није чудо што су сви за њом зажалили и отпратили ју до вечне куће, до гробља. Сви су били једног мишљења да је штета, грдна штета, што је тако младо, ваљано и честито створење, пре времена, отишло у црну земљу, у неповрат. А ја питам да ли је морала добра Милица тако брзо у наручја смрти» На жалост, није. Ја сам · познавао изближе кућу Недићевих и знам да су та кућа и њени рђави обичаји дошли главе доброј и младој Милици. У тој кући живи добар и поштен свет, живи радан и чуваран свет, али у тој кућу, као и у многој нашој јужно словенској кући, царује тама и незнање. То незнање је угасило и живот младе Милице. Каког Ево како. Кад је Милица била већ пред порођајем, онда јој је свекрва казала да треба да се скрије у сточну стају, кад буде рађала, да ју остали укућани не би гледали, и труд и муке

„

пазе а авва а лава ас

а а ова А Ва аи...