Сељанка

И тако он свакој манише: једна му је мазна; друга се бели и румени; трећа је ситна и пгољава; четврта је мушкобана, па виче и галами као најгори мушкарац; петој није мајка на своме месту. Тек ви једна му се не допада.

Мирјани већ досадило, па ће једном | и преокорети Станојла: — Што си ми ту окупио манисати» Хтео би да ми дете остане као Веселин Урошев, што, ено, већ проседео, а и не помишља на женидбу. Тако је и Урош ваздан пробирао и свакој манисао. Сад он склопио очи, а Веселин се баталио, па и не мисли да свије себи гнездо.

Станојло се опет љути.

— Море окани се, жено, таквих разговора, — вели јој он. Не могу ја довести за снају ма коју. Зар си заборавила Љубицу и њена чуда» Ето, ту сам те од прве послушао, па шта учиних»г Одели ми сина. А ено је и сад вршља како "хоће над њим.

— Хоћу да ми син буде срећан, хоћу да ми кућа пева.

Мирјана диже руке од снаје. Јела се у себи, али више Станојлу није смела поменути за женидбу Милованову. |

Али ни Станојлу није било лако.

Зна и сам, да све бива у своје време, и да му ваља окућити Милована: и да се више привеже за кућу, аи Мирјана да добије одмену. |

И узе сам разбирати за снају.

Меркао је и распитивао на све стране. Али некако мучно да се намери на оно, што тражи.

На послетку чује он за Миладина Станимировића у Клабару. Има, веле, кћер за причу: и здрава, и гледна, и добра, и послушна, а има златне руке, — Што очима види, то рукама уради. А и Миладина и његову домаћицу хвале, да не може бити боље. Осредњег су, веле, стања; пуна им кућа деце, а опет и у кући и око куће милина ти је погледати, Све је уређено, све је чисто.

Станојло се овесели, па сам за себе говори:

— Дај, Боже, да нађем анђела, да ми кућа пропева.

И стаде разбирати о Миладину и његовима.

Сваки који је познавао Миладина, и коме је само Бог био прорезао уста, хвалио је њега и његове. Ама, не нађе се ни један да макар што ружно каже о њему и његовима.