Сељачки кредит : факта, мисли, критика

248

Оно што студент прве године права мора да зна на испиту из Политичке Економије, на име: да су у народној привреди с развијеним кредитом појединачне привреде тесно повезане међу собом тако, да поремећај једне може иза-

звати исти код великог броја, — то не знају присталице сељачког мораторијума о трошку повериоца.

Г. д-р Тупањанин је водио рачуна о повериоцу — за разлику од г. Н. Петровића, који га је потпуно игнорисао и г. Тимотијевића, који је то радио само формално. Он предвиђа једно оригинално обештећење повериоца, као што смо видели, — у виду државних облигација. Напред је говорено детаљно о тој идеји, нећемо се враћати на њу. Ма колико да је она недовољно обештећење, ипак се за њу може рећи, са гледишта повериоца — боље ишта него ништа. Али је у толико више за осуду она са гледишта државних финансија и интересе државних поверилаца.

Тиме долазимо до једне жалосне главе из историје послератних државних финансија. Наша је држава без кредита на страни од свога постанка, а са тако сиромашним тржиштем ка питала, да ниједан зајам није могла да оствари ни у земљи ни на страни. Ипак је зато фабрицирала она обилато државне облигације, које је силом власти наметала народу — односно повериоцима. Остављам на страну 7% инвестициони зајам и ограничавам се на 2'/,“/, ренте ратне штете и 4% аграрним обвезницама. Наша држава сматра да је испунила своју обавезу, кад је за свој дуг у новцу дала повериоцу признаницу, која у извесним случајевима представља за последњег губитак од 90% тражбине. Било је и у другом свету случајева, да држава даје признаницу облигацију — у место новца; али је то секуларна појава, у неколико векова један пут се појављује, а сума и камата се подешавају, тако, да дужник добије пуну противредност. То је било у Француској са једним малим делом ратне

штете. Код нас је то постало системом. Држава