Сион

287

религија, поднебје, храна, обичаји народа. Ко на памети не држи ове Факторе, лако може да пострада, и неуместним васпитањем уназади свој народ, коме уосталом из дна душе жели сваку срећу и папредак. Европа се данас занима неким питањима, на која ће се смејати наши потомци. Данас Европа виче „ доле с ирошлости " а међутим ништа не подиже, што би народима обезбедило бољу будућност. Натражњак нисам, али видим да су се буџети државни ужасно повисили, да одсек за просвету има најмању циФру и да од толико хваљенога напредка мало хасне примају народи. Јавни је кредит потресен, државе су забраздиле у колосалне дугове све осем Србије; народи плаћају и за ваздух кога дишу; свак жуди мир, о њему говори: а међутим се Европа преобратила у касарну; сваки се наоружао до зуби и будно пази где ће прва варница општег пожара планути. Што се мале државе недаду уљуљати у слатком сну, није се ни чудити, ама на што великим силама толике убојне спреме? Није ли то страшна каштига кад неби била иронија, да се јаки и снажнп боји голорука? Па, неке образоване државе, као да и немаду својих. богом наложеиих послова, сад су удариле у поље црквено и густу ватру обориле на свештенство, непромишљајући да је свештенство најчвршћи стуб, на кога се може ослонити свака праведна држава. Понизити свештенство пред народом, потрести законима државним хришћанску веру, дарнути у највећу светињу народа, на име у самосталност цркве и њених догма, бива одсећи себи левом десну руку. Хвала Вогу код вас још нема таких замршаја; чистп п бистри разум српски силно одбија од својпх граница те кужне еспапе и гледа постепено да развије народно благо и народну интелектуалну моћ. У Србији наравно бпће који и сањар, али то су изнимке, јер до сада сви покушаји, који су учињени да заведу у странпутицу опште народно мнење, остадоше без увеселенија и без доодака. То служи на част српском народу. У 16-ом бр. вашег „Сиона" писац историјскога развитка сриске цркве неправилно излаже своје мисли на стр. 248. у поглед свештенства и побија самога себе, будући рекао на стр. 247. да су у Србији за време устанка једими тижевници били људи духовног реда. Кад су свештеници могли да негују науку у оно кобно доба, наравно сљедује да је негују н сада; а из тога, што се они сада ретко појављују на књижевном пољу, логичпо се песме закључити: да ништа и не знаду. Што је Србпја од свог ослобођења далеко корачила на пољу науке, томе нма довољних разлога, као што их имаде и за то, што се свештеници сада не баве пером .Г. писац знаће положај српских