Сион

413

по премилостивоме одобрењу благоутробнога Императора и Краља нашега Франца Јосифа I, ја се грјешни, сведјејствујућом благодати св. Духа, нричислих збору Енископа, предстатеља свете православне цркве. „Као немопџк) обложенЂ (Евр. 5, 2) не могу се назвати достојним великога дара Архијерејскога свештенства; још када добро познајем тешке дужности и велику одговорност, које су са високим саном овим скопчане. Поред све те страшне мисли, примио сам се узвишенога сана овога, те при нареченију моме са спокојном савести пред лицем Бога и цркве, изустио сам ријечи: благодарго и приемљго. „Ево што ми је улило у душу и срце ову одважност и крјепост, и што ме у томе утјешавало. „Утјешавало ме, утјешава и крјепи , што званије ово нисам тражио, него сам позван на то дошао. Бог тако падахну срце Царево, срце Ваше, да ме позовете; те зато улазим дверми а не инуду (Јоан. 10. 1). Као ученик Онога, који послушан бијаше даже до смрти , одазвао сам се послушан позиву, те покоран примам дар овај. Бог којп ме позвао да примим талант овај и дар, и коме ћу се грјешни свагда зато топлим молитвама утицати, Он ће ми, тврдо се надам, и помоћи, да сретан узмогнем взаимствовати Давшему, и Њега за друга стећи. Различите су промјене у служењу моме биле. Када се на досадашњи пут служења својег у цркви обазрем, на коме сам најпре кроз 16. година као учитељ младога клира; потом 10. као члан епископскога епархијалнога савјета, а кроз последње двије године као администратор епархије трудио се, савјест ме тјеши искусивши, да ме милостива рука Божија помогла, те сам по могућству односнима својим дужностима прилично одговорио. Ово ми улива сладку надежду, да ћу, поред сталне своје жеље и настојања. помоћу Његовом, у повјереној ми епархпји заједно са паством увидити блага Јерусалима , блага цркве, и благослов на стубовима њеним. „Тјеши ме смирено надање, да Господ неће допустити и у овој повој преважној служби, да се искусим више него што могу (I. Кор. 10, 13). „Ободрава ме увјерење, што нисам послан благовјестити, учити тамо идћже не именовасл Христост,; нити зидати на туђем основу (Рим. 15, 20); јер је далеко чувена, особито у историји србске правосл. цркве наше страна ДНГОШТ1НСВ/ХГО НОМОРНА, освећена стопама и спасоносним радом просвјетитеља нашег св. Савве; по-