Сион

402

Кад се раздјелише усљед корените разлике у правцима исток и запад у реллгијозном одношају, кад исчезнуше све спољне свезе. које везиваху међу собом исток и запад, — исчезнуше тада и за исток и за запад сва некадашња важна условља њиовог узајмног религијозног јединства. Осим тога, усљед различних спољних околносги створише се нова условља, која су подпомагала да започето разјединење све брже и даље се шири. Под упливом великих међународних сукоба, народне антинатије истока и запада добијаше широки мах. Крстоносни ратови особито подраживаху те антипатије народне, које са своје стране опет усиљаваху чувство религијозне особности, религијозног разјединења. Нацијоналне предрасуде најжешће узбуђиваху религијозну ненавист истока и запада и особитим начином дјејствоваху на прости народ, тако да се је морало мислити, да никада више мира међу њима бити неће. Но у исто време, кад се источно и западно христјанство удаљавало једно од другог у својим појмовима нацијоналним и религијозним ступајући по противу-положним стазама, јављала се је особито жива потреба код једног и другог да се спољним бар начином сблизе. Давно се је појавило, а почињући од XI вјека особито је важним постало и на истоку и на западу питање о томе, како да се даде одпора обштем непријатељу христијанског свјета — Турчину. Исток и запад осјетише потребу узајамне помоћи, узајамног сбаижења, и то прије свега политичког, а дочим је немогућно сближење политичко без религијозног, то и религијозног сближења. Интереси и чезње папа да спољним начином подчине себи сво христјанство и да саједине под својом влашћу све христјанске народе; с друге стране, династиски и у обште политички интереси западних и византијских владатеља, — све се је то одупирало около питања о одбићу турака и врло је згодно ишло томе на руку, јер је усиљавало собом мисао о необходности обште христијанскога јединства. Таким начпном, како из дјејствителних потреба истока и запада тако и из својих