Сион

439

и страшно на ау напада. За тим: др. ОГепћат изразио Је убјеђење да је ватикански сабор, премда и нехотице, много донринјео да се код западних христјана узбуде тежње к сајединењу црвава. Знамјените рјечи „за сдободу и вјеру" морају служити дозипком к жељеном сајединењу. „Ј тима рјечима, вели говорник, изражена су велика два начела правог човјечанског развића не само у животу сваке поједине особе, него и у мањим и вишим друштвима, пак и у цјелим државама. Без слободе нема живота; без вјере не може се ни помислити о каквом авторитету, и сљедоватељно, ни о каквој обштој енергичној дјелателности, пи о каквим обштим тежњама управљенима к једној цјели. У древној цркви та су два начела господствовала; за тим је посљедовало раздјелење међу истоком и западом и најиосље раздјелење занада на двје чести. Од тога доба ништа управо користног није учињено за сајединење цркава. Једна је страна само проклињала другу. Узвишеии дух истока и практички нравац латинских племена а уједно љубав к истини ради саме истине, која одликује германско племе, морају се изнова сајединити и образоватк једну васионску православну цркву. Том су жељом, која се мора остварати усљед непреложни молитвених рјечи Христа Спаситеља: „да сви едино будутг/' проникнути сви здравомислећи христјани у свима крајевима христ. свјета. Него, ко тежи к једној извјесгној цјели, тај се мора старати и о средствима, којима ће до те цјели доћи. Сваки дакле у своме кругу нека говори и дејствује у духу, који ће помоћи узајамном сајединењу христјана, — остало ће удесити Вог." Посље једнодушног одобрења, те рјечи, обратило је особито пажњу и особито уважење на себе писмо православног архијепископа сирског Александра, које је прочитано било једним енглеским прелатом. Ево садржине тога писма: „Са задовољством могу споменути данас срдачии дочек, што сам у Енглеској нашао, и који није остао без посљедица; јер од оног доба не само Јерархија, него и народ на истоку жели да. им